Sećanje na svetlost

Puzao je prema ulazu u pećinu koji je bio potpuno izložen, ali je tanka purpurna zavesa branila da se u nju uđe. Jedna prilika u odeći od mrke kože pojavi se ispred ulaza. Vetar se oko tog čoveka smiri.

Ckiljeći zbog oluje, Gaul tiho dopuza iza njega i krenu da ga probode kopljem.

Koljač opsova pa skrenu koplje u stranu rukom koja odjednom postade jaka kao čelik. „Plamen te spalio!“, viknu on na Gaula. „Ne mrdaj više!“

Gaul odskoči a Koljač ga onda napade, ali onda se pojaviše vukovi. Gaul se povuče i stopi sa stenjem. Koljač je tu veoma moćan, ali ne može da ubije ono što ne vidi.

Vukovi su napadali Koljača sve dok on nije nestao. U toj dolini ima ih na stotine i lutaju kroz vetar. Koljač je ubio na desetine njih; Gaul se šapatom oprostio s još jednim koji je nastradao u ovom napadu. On ne može da razgovara s njima kao što Perin Ajbara može, ali su mu oni svejedno kopljobraća.

Gaul je puzao lagano i oprezno. Odeća i koža poprimile su mu boju stenja - činilo se ispravnim da budu takve, te su stoga i bile. Vukovi i on verovatno ne mogu da poraze tog Koljača - ali mogu da pokušaju. Da pokušaju iz sve snage.

Koliko li je vremena prošlo otkad je Perin Ajbara otišao? Možda dva sata?

Ako te je Senka savladala, prijatelju moj, pomislio je, molim se da si pljunuo Slepniku u oko pre nego što si se probudio.

Koljač se opet pojavi na stenju, ali Gaul nije zapuzao prema njemu. Taj čovek je ranije znao da šalje kamene kipove, koji su služili kao varke. Ova prilika nije se mrdala. Gaul se lagano i pažljivo osvrnu oko sebe, a nekoliko vukova priđe kipu i poče da ga njuši.

A kip poče da ih ubija.

Gaul opsova i skoči iz svog skrovišta. Izgleda da je Koljač to i hteo. Koljač baci koplje - i to jedno od Gaulovih - i ono se zari Gaulu u bok. Gaul zastenja i pade na kolena.

Koljač se grohotom zasmeja, pa diže ruke. Mlaz vazduha dunu i razbaca vukove. Gaul je od hučanja vetra jedva mogao da ih čuje kako cvile.

„Ovde sam ja kralji“, urlao je Koljač kroz vihor. „Ovde sam ja moćniji od Izgubljenih. Ovo mesto je moje i ja ću...”

Možda se Gaulu um pomutio od bola; učinilo mu se da vetar počinje da zamire.

„Ovde ću ja...“

Vetar stade. Čitavom dolinom zavlada tišina. Koljač se ukoči, pa zabrinuto pogleda ka pećini. Tamo se ništa nije promenilo.

„Ti nisi kralj”, reče jedan tihi glas.

Gaul se okrenu. Jedna prilika stajala je na stenovitoj uzvisini iznad njega, odevena u zelenu i smeđu odeću dvorečanskog šumara. Njegov tamnozeleni plašt blago se vijorio od vetra koji se stišavao. Perin je stajao očiju sklopljenih i brade pomalo podignute, kao da gleda prema suncu - mada je ono skriveno oblacima, ako ga uopšte ima.

„Ovo mesto pripada vukovima”, kaza Perin. „Ni tebi, ni meni, ni ma kom čoveku. Ti ne možeš ovde biti kralj, Koljaču. Nemaš podanike, niti ćeš ih ikada imati.”

„Nevaspitano štene”, zareža Koljač. „Koliko puta moram da te ubijem?”

Perin duboko udahnu.

„Smejao sam se kada sam otkrio da ti je Fejn pobio porodicu” zaurla Koljač. „Smejao. Znaš, bilo mi je naređeno da ga ubijem. Senka misli da je on podivljao i da se otrgao svakoj vlasti, ali on je bio prvi kojem je pošlo za rukom da ti nanese nekakav značajan bol.”

Perin ništa ne odgovori.

„Luk je želeo da bude deo nečega bitnog”, vikao je Koljač. „Po tome smo bili isti, mada sam ja tražio sposobnost usmeravanja. Mračni to ne može da daruje, ali on je za nas našao nešto drugo, nešto bolje. Nešto što traži da se duša stopi s nečim drugim. Baš kao što se desilo s tobom, Ajbara. Baš kao ti.”

„Mi nismo ni najmanje nalik jedan drugome, Koljaču”, tiho odgovori Perin.

„Ali jesmo! Zato sam se nasmejao. Znaš li da postoji proročanstvo o Luku? Da će biti važan u Poslednjoj bitki. Zato smo mi ovde. Ubićemo te, a onda ćemo ubiti Al’Tora. Baš kao što smo ubili onog tvog vuka.”

Stojeći na onoj steni, Perin otvori oči. Gaul ustuknu. Te zlatne oči sevale su kao lomače.

Oluja se opet diže, ali kao da je bila blaga u poređenju sa olujom koju je Gaul video u Perinovim očima. Gaul je osećao pritisak kako se širi od njegovog prijatelja. Kao pritisak sunca u podne nakon četiri dana bez vode za piće.

Gaul je neko vreme gledao Perina, a onda je pribio ruku uz ranu i dao se u beg.

Vazduh je šibao Meta dok se on držao za sedlo krilate zveri, koje je letelo stotinama stopa visoko u vazduhu.

„O, krv i krvavi pepeo!" urlao je Met jednom rukom držeći šešir, a drugom se držeći za sedlo. Bio je vezan remenjem. Dva mala kožna remena. Pretanka. Zar nisu mogli da ih stave još? Deset ili dvadeset? Njemu bi odgovaralo i da ih je stotinu!

Morat’to’rakeni su krvavo ludi. Svi do jednog! Oni ovo rade svakoga dana! Šta to nije u redu s njima?

Olver je bio vezan u sedlu ispred Meta i smejao se od radosti.

Jadno dete, pomislio je Met. Toliko je prestravljen da počinje da ludu Smeta mu nedostatak vazduha.