Sećanje na svetlost

On... vidi, ali slabašno. Neka prilika kleči pored njega. „Da“, prošapta jedna žena. Glas mu nije bio poznat. „Da, to je dobro. To je potrebno da uradiš.“

On zatrepta. Vid mu je bio zamagljen. Da li je to aijelska odeća? Neka sedokosa starica? Njena prilika poče da se gubi u daljini, a Rand pruži ruku ka njoj, ne želeći da ostane sam. Želeo je da objasni. „Sada vidim pravi„odgovor“, prošapta. „Ael inima sam postavio pogrešno pitanje. Izbor je naša sudbina. Ako nemaš izbor, nisi ni čovek. Onda si marioneta...“

Vika.

Rand se osetio teško. Pade u nesvest.

Met ustade dok je Mašadarova magla sagorevala oko njega i nestajala. Polje je bilo prekriveno telima onih jezivih rošavih Troloka. Diže pogled ka pramenovima koji su lagano nestajali i ugleda sunce tačno iznad sebe.

„Pa, kakav si ti samo prizorobrati mu se. „Trebalo bi da češće izlaziš. Lepog si lica.“ Nasmeši se pa spusti pogled na mrtvaka pred svojim nogama. Padan Fejn je podsećao na zavežljaj koji se sastoji od suvog granja i mahovine, pošto mu se meso slivalo s kostiju. Crnilo bodeža raširilo se preko njegove natrule kože. Smrdela je.

Met skoro da se lati za taj bodež. A onda samo pljunu. „Jednom u životu“, reče, „nabasao sam na kockanje u kojem ne želim da učestvujem." Okrenu mu leđa i ode.

Tri koraka dalje, nabasa na svoj šešir. Isceri se pa ga pokupi sa zemlje i stavi na glavu, a onda poče da zvižduće dižući ašandarei na rame, pa produži svojim putem. Kockice su prestale da mu se kotrljaju u glavi.

Iza njega, bodež, rubin i sve ostalo rastopi se u ostacima Padana Fejna.

Perin je umorno ušao u logor podignut u podnožju Šajol Gula nakon što se bitka okončala. On baci kaput na zemlju. Prijalo mu je da oseti svež vazduh na golim nedrima. Zadenuo je Maalejnir za opasač. Dobar kovač nikada ne zanemaruje svoje alatke, iako mu se ponekad čini da će ga one odvući u grob.

Tako mu se spava da bi mogao da prespava stotinu dana bez prekida. Ali ne još. Ne još.

Faila.

Ne. Duboko u sebi znao je da se mora suočiti s nečim užasnim u vezi s njom. Ali ne još. Ali ne još. Za sada je tu brigu - i taj strah - potisnuo.

Poslednji vučji duhovi vratiše se u vučji san.

Zbogom, Mladi Biče.

Nađi ono za čime tragaš, Mladi Biče.

Lov se okončao, ali lovićemo opet, Mladi Biče.

Perin je prolazio duž redova ranjenika i Aijela koji su slavili pobedu nad Nakotom Senke. Neki šatori bili su ispunjeni ječanjem, a drugi pobedničkim kricima. Ljudi svih narodnosti jurili su kroz sada rascvetalu dolinu Takandar. Neki su tražili ranjenike, a drugi su podvriskivali od sreće nailazeći na prijatelje koji su preživeli one poslednje mračne trenutke.

Aijeli pozvaše Perina: „Ho, kovaču, pridruži nam se!“ Ali on se nije priključio njihovoj proslavi. Tražio je stražare. Neko tu mora da bude dovoljno priseban da brine zbog mogućnosti da neki zalutali Mirdraal ili Draghkar iskoristi priliku da pokuša da se osveti. I naravno, u središtu logora zatekao je prsten branilaca kako čuva veliki šator. Sta je s Random?

Boje mu se nisu komešale u vidnom polju. Nije bilo nikakve slike Randa. Perin više nije osećao nikakvo privlačenje u ma kom smeru.

To mu sve deluje kao loš znak.

Obamrlo se probi kroz stražare u uđe u šator. Gde li su našli tako veliki šator na ovom bojištu? Sve je bilo zgaženo, oduvano ili spaljeno.

U šatoru se osećao miris lekovitog bilja i bio je izdeljen pomoću nekoliko zavesa.

„Sve sam pokušao“, prošapta nečiji glas. Glas Dejmera Flina. „Ništa ne menja ovo što se dešava. On...“

Perin se progura do Ninaeve i Flina, koji su stajali pored ležaja iza jedne zavese. Tu je ležao Rand, okupan i previjen, očiju sklopljenih. Moiraina je klečala pored njega držeći ga za lice i šaputala tako tiho da niko sem njega nije mogao da je čuje. „Bio si dobar, Rande. Bio si dobar.“

„Živ je?“, upita Perin brišuću rukom znoj sa čela.

„Perine!“, uzviknu Ninaeva. „O, Svetlosti. Izgledaš užasno. Sedi, vole jedan! Pašćeš s nogu. Neću da moram da se staram o dvojici.“

Oči su joj se zacrvenele. „On će svejedno umreti, zar ne?“, upita Perin. „Izvukli ste ga živog, ali on će svejedno umreti.“

„Sedi“, naredi Ninaeva i pokaza mu jednu stoličicu.

„Ninaeva, psi slušaju tu zapovest“, odvrati joj Perin, „ne vukovi.” Kleknu i uhvati Randa za rame.

Ne osećam više tvoje privlačenje, niti vidim vizije, pomislio je Perin. Ti više nisi ta veren. Pretpostavljam da nisam ni ja. „Jesi li pozvala njih tri?“, upita Perin. „Min, Elejnu, Avijendu. Moraju da ga vide poslednji put.“

„Zar je to sve što imaš da kažeš?“, prasnu Ninaeva.

On je pogleda. Ruke su joj bile prekrštene tako da je izgledalo kao da drži samu sebe da se ne raspadne. Kao da je samu sebe obgrlila da ne bi briznula u plač.

„Ko je još poginuo?” upita Perin pribravši se. To je po izrazu njenog lica bilo očigledno. Nekoga je već izgubila.

„Egvena.“

Perin sklopi oči i uzdahnu. Egvena. Svetlosti.