Sećanje na svetlost

„Naše je da taj bol prihvatimo“, odvrati mu ona dižući glavu. „Rande al'Tore, tvoja odluka je jednostavna, premda ti uporno pokušavaš da je otežaš. Odluči se za da ili za ne. Primi na znanje - ili nas sve tri zajedno, ili nijedna. Nećemo ti dozvoliti da se isprečiš između nas.“

On se pokoleba, pa je poljubi - u potpunosti se osećajući kao preljubnik. Iza njega Device, za koje nije ni shvatio da ga posmatraju, još glasnije zaurlaše uvrede, mada je sada čuo neverovatnu radost u njima. On se odmače, prekinuvši poljubac, pa prisloni šaku uz Avijendino lice. „Vi ste krvave budale. Sve tri.“

„Onda je sve u redu. Mi smo ti ravne. Trebalo bi da znaš da sam sada Mudra.“

„Onda nismo ravnopravni“, odgovori joj Rand, „jer sam tek sada počeo da uviđam s koliko sam malo mudrosti zapravo obdaren.“

Avijenda frknu. „Dosta priče. Sada ćeš da me obljubiš.“

„Svetlosti“, izusti on. „Malo si napadna, zar ne? Je li to aijelski običaj da se te stvari tako rade?“

„Ne“, reče ona opet crveneći. „Samo... ja nisam baš vešta u ovome.“

„Vas tri ste to dogovorile, zar ne? Koja će mi doći.“

Ona se pokoleba, pa klimnu.

„Ja nikada neću moći da biram, zar ne?“

Ona odmahnu glavom.

Rand se zasmeja, pa je privuče uza se. Isprva je bila ukočena, ali onda se opustila i pribila uz njega. „Dakle, moram li najpre da odem i da se borim s njima?" On klimnu prema Devicama.

„Budalo jedna muška, to važi samo za venčanja - i to ako rešimo da si vredan braka. A i borbu bi vodile naše porodice, a ne članovi naših društava. Zaista nisi obraćao pažnju dok sam te obučavala, zar nije tako?“

On je pogleda. „Pa, drago mi je što neće biti borbe. Nisam siguran koliko vremena imamo, a nadao sam se da ću se noćas malo naspavati. Mada..." On ućuta kada vide kako ga ona gleda. „Ja... neću se naspavati, zar ne?“

Ona odmahnu glavom.

„Pa, šta da se radi. Makar ovoga puta neću morati da se brinem da ćeš se smrznuti nasmrt.“

„Da, ali ako ne prestaneš da trtljaš, Rande al'Tore, može se desiti da crknem od dosade.“

Uze ga za ruku i nežno ali odlučno povuče u šator - za to vreme krici Devica postadoše još glasniji i istovremeno još uvredljiviji i ushićeniji.

„Pretpostavljam da je razlog tome nekakav ter’angreal“, reče Pevara. Cučala je sa Androlom u zadnjoj prostoriji jednog opštenamenskog skladišta Crne kule - i taj položaj nije joj bio ni najmanje udoban. Prostorija se osećala na prašinu, žito i drvo. Većina zgrada u Crnoj kuli potpuno je nova, pa ni ta nije bila izuzetak. Kedrove daske bile su još sveže.

„Znaš za ter angreal koji može da sprečava otvaranje kapija?" upita Androl.

„Ne znam za neki određeni“, odgovori Pevara, meškoljeći se kako bi zauzela udobniji položaj. „Ali opšte je prihvaćeno da je ono što mi znamo o ter'angrealima najmanji mogući deo onoga što se o njima nekada znalo. Mora da postoji na hiljade različitih vrsta ter'angreala, a ako je Taim Prijatelj Mraka, onda začelo ima pristup Izgubljenima - koji vrlo verovatno mogu da mu objasne i pokažu kako se koriste i prave stvari, o kojima mi možemo samo da sanjamo.“

„Dakle, moramo da pronađemo taj ter angreal“, primeti Androl. „Da ga Zaustavimo, ili makar da otkrijemo kako radi.“

„I da pobegnemo?" upita Pevara. „Zar nisi već rešio da bi bekstvo bilo loša odluka?“

„Pa... da“, priznade Androl. Ona se usredsredi, pa joj pođe za rukom da nasluti o čemu on to razmišlja, čula je da zaštitnička veza omogućuje povezanost osećanja. Ovo joj deluje dublje, da, on zaista želi da može da otvara kapije. Oseća se nemoćno bez njih.

„To je moj talenat“, nevoljno joj reče on. Znao je da če ona s vremenom otkriti njegove razloge. „Mogu da otvaram kapije. Ili sam makar mogao.“

„Zaista? S tvojom snagom u Jednoj moći?“

„Ili nedostatkom snage?" upita on. Delimično je osećala o čemu on to razmišlja. Mada je prihvatio svoju slabost, brinuo se da ga to čini nedostojnim toga da bude vođa. Bila je to neobična mešavina samouverenosti i nesigurnosti.

„Da“, nastavi on. „Putovanje zahteva veliku snagu u Jednoj moći, ali ja mogu da otvaram velike kapije. Pre nego što je sve ovo pošlo po zlu, najveća kapija koju sam napravio bila je trideset stopa široka.“

Pevara trepnu. „Začelo preteruješ.“

„Pokazao bih ti da mogu." Zvučao je potpuno iskreno. Ili govori istinu, ili je njegova ubeđenost posledica ludila. Ona je ćutala, ne znajući kako da priđe tome.

„Sve je u redu“, kaza joj on. „Znam da... neke stvari nisu kako treba u vezi sa mnom. U vezi s većinom nas. Slobodno pitaj druge za moje kapije. Postoji razlog što me Koteren naziva potrčko. To je zato što ja služim samo da vodim ljude s jednog mesta na drugo.“

„Androle, to je izvanredan Talenat. Sigurna sam da bi Kula volela da ga prouči. Pitam se koliko li se samo ljudi rodilo s tim darom, ali nikada nisu znali za to, jer su tkanja za Putovanje bila nepoznata?“

„Pevara, neću da idem u Belu kulu“, reče joj on, naglašavajući reč Belu.

Ona promeni temu. „Zudiš za Putovanjem, ali ne želiš da odeš iz Crne kule. Zašto je onda taj ter angreal bitan?“

„Kapije bi bile... korisne“, odgovori Androl.