Sećanje na svetlost

Nema dovoljno izvora svetlosti! Zašto nisu zapalili još svetiljaka? Tama priziva senke, a on ih vidi. Te senke su stvarne i svaka je pipak crnila koji se pruža ka njemu. Pruža se da ga uvuče u senke, da ga uništi.

O, Svetlosti. Poludeo sam, poludeo...

Praznina se rasprši a senke se - na svu sreću - povukoše. On shvati da se sav trese i da se bez daha povlači ka zidu. Pevara ga je bezizražajno gledala, ali osećao je njenu zabrinutost.

„O, inače“, kaza Koteren - on je bio jedan od najuticajnijih Taimovih čankoliza - „jesi li čuo?“

„Šta?“, nekako pođe za rukom Androlu da izgovori.

„Ražalovan si, potrčko“, reče mu Koteren, pokazujući na značku u obliku mača. „Taimova naređenja. Od danas. Vraćaš se da budeš borac, Androle.“

„O, da“, doviknu Velin iz središta prostorije. „Zao mi je što sam to zaboravio da pomenem. Bojim se da to jeste dogovoreno s gospodarom Zmajem. Androle, nije ni trebalo da budeš unapređen. Žao mi je.“

Androl diže ruku ka vratu, ka znački na njemu. Ne bi trebalo da mu je to bitno; šta ta značka uopšte pa znači?

Ali jeste bitno. Citav život je proveo u traganju. Segrtovao je kod desetak I različitih zanatlija. Borio se u pobunama i preplovio preko dva mora. Sve i vreme je tragao - tragao za nečim što nije mogao da odredi.

To je našao tek kada je došao u Crnu kulu.

Savladao je strah. Neka senke budu spaljene! On opet zgrabi saidin, a Moć pokulja u njega. Ispravio se i pogledao Koterena pravo u oči.

Krupniji čovek se nasmeši i takođe zgrabi Jednu moć. Mezar mu se pridruži, a u sredini prostorije Velin ustade. Nalam od zabrinutosti zašapta sebi u bradu, sve vreme šestareći pogledom. Kanler zgrabi saidin, delujući kao da se pomirio sa sudbinom. Sve što je Androl mogao da drži u sebi - sva Jedna moć koju je mogao da prikupi - pokuljala je u njega. U poređenju sa ostalima, bila je neznatna. On je najslabiji čovek u toj prostoriji; i najnoviji pridošlica može da povuče više Moći od njega.

„Dakle, hoćeš li se odvažiti da pokušaš?" tiho ga upita Koteren. „Zatražio sam od njih da te ostave, jer sam znao da ćeš s vremenom pokušati. Hteo sam to zadovoljstvo za sebe, potrčko. Hajde. Udri. Da te vidimo.“

Androl posegnu, pokušavajući da učini ono jedno jedino što može, da obrazuje kapiju. Za njega je to nešto daleko veće od običnih tkanja. To se svodi samo na njega i na Moć i to je nešto lično, nešto nagonski.

Pokušavajući da sada otvori kapiju, osećao se kao da pokušava da se uzvere uz stotinu stopa visok stakleni zid, grebući ga samo noktima. U sebi je skočio, batrgao se, pokušao. Ništa se nije desilo. Osećao se kao da je neverovatno blizu; kada bi se samo još malo napeo, mogao bi da...

Senke se izdužiše. Strah ga opet obuze. Stisnuvši zube, Androl prinese ruku okovratniku i trgnu značku s njega. Baci je na pod ispred Koterena, tako da značka zvecnu kada pade na daske. Niko u prostoriji nije ni reč rekao.

A onda, zakopavajući svoju sramotu pod planinom rešenosti, on pusti Jednu moć i progura se pored Mezara i izađe u mrak. Nalam, Kanler i Pevara bojažljivo pođoše za njim.

Kiša se slivala preko Androla. Osećao se kao da je ostao bez šake, a ne bez značke.

„Androle..." zausti Nalam. „Žao mi je.“

Začu se grmljavina. Gacali su kroz blatnjave bare koje su se širile po flekaldrmisanoj ulici. „Nije bitno“, odgovori Androl.

„Možda je trebalo da se borimo“, primeti Nalam. „Podržali bi nas neki od momaka koji su bili tamo; nisu baš svi u njegovom džepu. Otac i ja smo jednom savladali šest psomraka - jesmo, Svetlost mi grob obasjala. Ako smo to preživeli, onda i mi možemo da izađemo na kraj s nekoliko aša'manskih pseta.“

„Bili bismo pobijeni“, odgovori Androl.

„Ali....“

„Bili bismo pobijeni ponovi Androl. „Nalame, ne smemo im dozvoliti da oni biraju bojište.“

„Ali doći će do bitke?“, upita Kamler, sustigavši Androla s druge strane. „Logan je u njihovim rukama“, kaza Androl „Da nije tako, oni ne bi obećavali to što obećavaju. Ako ostanemo bez njega, sve će propasti - naša pobuna, naši izgledi da dobijemo ujedinjenu Crnu kulu.“

„Dakle....“

„Dakle, spašćemo ga“, odgovori Androl, nastavljajući da hoda. „Noćas.“

Rand je radio obasjan mekim i ravnomernim svetlom saidinske kugle. Pre događaja na Zmajevoj planini, počeo je da izbegava takvu svakodnevnu upotrebu Jedne moći. Smučilo bi mu se kad god bi je zgrabio, a sve mu se više gadilo što je duže koristi.

To se promenilo. Saidin je deo njega i više ne mora da ga se pribojava - sada kada opačine više nema. Još važnije od toga jeste to što je o saidinu - i o sebi - prestao da razmišlja kao o pukom oružju.

Radiće obasjan svetlosnim kuglama kad god može. Namereva i da ode kod Flina i da nauči Lečenje. Slabo je nadaren za to, ali i to malo moglo bi biti dovoljno da nekom ranjeniku spase život. Rand se prečesto tom čudesnošću - tim darom - služio samo da uništava ili da ubija. Nije ni čudo što ga ljudi posmatraju sa strahom. Sta bi Tam rekao?