Sećanje na svetlost

Pomislio je na nešto, ali ona nije mogla da to razluči. Bese to blesak slika i utisaka.

„Ali ako ne idemo nikuda...“, pobuni se ona.

„Iznenadila bi se“, reče joj on i diže glavu kako bi preko prozorske daske krišom bacio pogled na uličicu. Napolju je sipilo; kiša napokon prestaje. Mada, nebo je i dalje tmurno. Ima još nekoliko sati do zore. „Isprobavao sam... neke stvari. Isprobavao sam neke stvari za koje mislim da ih niko nikada nije pokušao.“

„Čisto sumnjam da ima stvari koje nikada nisu bile pokušane“, odvrati ona. „Izgubljeni na raspolaganju imaju znanje iz svih Doba.“

„Zaista misliš da je neko od njih umešan u ovo što se ovde dešava?“

„Zašto da ne?“, upita ona. „Da se ti pripremaš za Poslednju bitku i želiš da se osiguraš da tvoji neprijatelji neće moći da ti se odupru, zar bi dopustio da se čitavo pokoljenje usmerivača zajedno obučava, da podučavaju jedni druge i da steknu snagu?“

„Da“, odgovori on. „Dopustio bih, a onda bih ih ukrao.“

Pevara zatvori usta. Verovatno je u pravu. Razgovor o Izgubljenima budi uznemirenost u Andralu; osećala je njegove misli - i to jasnije nego ranije.

Ova veza nije prirodna. Mora da je se otarasi. A nakon toga, ne bi joj smetalo da on za nju bude vezan kako treba.

„Pevara, neću da prihvatim odgovornost za ovakvo stanje stvari“, reče joj Androl, opet dižući pogled. „Ti si prvo vezala mene.“

„Nakon što si ti izneverio poverenje koje sam ti ukazala kada sam ti ponudila da obrazujemo krug.“

„Nisam te povredio. Sta si očekivala da će se desiti? Zar svrha kruga nije da nam omogući da spojimo naše moći?“

„Ova rasprava je besmislena.“

„To kažeš samo zbog toga što gubiš u njoj.“ To je rekao spokojno, a spokoj je i osećao. Ona lagano shvata da je Androla teško razljutiti.

„Kažem to zato što je tako“, odvrati ona. „Zar nisi saglasan?“

Osećala je da mu je smešna. Primetio je kako je ovladala tokom njihovog razgovora i... čini se da je on iza tog svog unutrašnjeg smeha zapravo zadivljen. Razmišlja kako mora da nauči da radi to što i ona.

Unutrašnja vrata se uz škripu otvoriše i Lejš proviri. Bila je sedokosa, dežmekasta i prijatne naravi, pa samim tim čudan par za natmurenog i prekog Asa mana Kanlera, za kojeg je bila udata. Klimnu Pevari, time joj stavljajući do znanja da je prošlo pola sata, a onda zatvori vrata. Kanler je navodno vezao tu ženu, time od nje stvarajući nekakvu... šta? Zaštitnicu?

Sve je naopako s tim ljudima. Pevara donekle može da shvati razlog za vezivanje svog supružnika, makar samo stoga da bi oboje mogli da nađu utehu u tome što će znati gde je ono drugo - ali mučio ju je osećaj da je potpuno pogrešno koristiti vezu za nešto tako prizemno. To je stvar za Aes i Sedai i Zaštitnike, a ne za žene i muževe.

Androl ju je gledao, očigledno pokušavajući da prokljuvi o čemu ona to razmišlja - mada su te njene misli bile dovoljno složene da bi mu zadavale poteškoće. Baš je neobičan čovek taj Androl Genhald. Kako mu polazi za rukom da tako potpuno pomeša rešenost i pokornost, kao da je reč o dvema nitima upredenim u jednu? Radi ono što se uraditi mora, sve vreme brinući da on nije čovek koji bi to trebalo da čini.

„Ni ja ne razumem“, kaza joj.

Takođe je dovodi do ludila. Kako li se toliko izveštio u razumevanju onoga što ona misli? Ona i dalje mora da nagađa kako bi razlučila njegove misli. „Bi li mogla da to ponovo pomisliš?“ zamoli je on. „Nisam najbolje shvatio.“

„Budalo“, progunđa Pevara.

Androl se nasmeši, a onda opet proviri preko prozorske daske.

„Još nije vreme“, reče mu Pevara.

„Jesi li sigurna?“

„Da“, odgovori mu ona. „A ako budeš nastavio da viriš, možda ćeš ga uplašiti kada zaista dođe.“

Androl nevoljno opet čučnu.

„A sada“, kaza mu Pevara, „moraš da me pustiš da preuzmem vodstvo kada bude došao.“

„Trebalo bi da se povežemo.“

„Ne." Ona nema namere da opet bude u njegovim šakama. Ne nakon onoga što se prethodni put desilo. Ona zadrhta, a Androl je pogleda krajičkom oka.

„Ima veoma dobrih razloga“, reče mu, „za to da se ne povežemo. Androle, nije mi namera da te uvredim - ali nisi dovoljno moćan da bi se to isplatilo. Bolje da nas je dvoje. Moraš da se pomiriš s tim. Sta bi radije imao na bojnom polju - jednog vojnika, ili dvojicu, od kojih je jedan tek neznatno manje vešt od onog prvog - kojima možeš zadati različite zadatke i dužnosti?“

On razmisli o tome, pa uzdahnu. „Dobro, dobro. Ovoga puta to što pričaš ima smisla.“

„Uvek ima smisla ono što ja pričam“, odvrati mu ona ustajući. „Vreme je. Spremi se.“

Njih dvoje stadoše tako da su vrata koja se otvaraju na uličicu između njih. Namerno su bila odškrinuta, a debeli lokot na spoljnoj strani ostavljen je da samo visi, kao da je neko zaboravio da ga zaključa.

Tiho su čekali, a Pevara je počela da se brine da je pogrešila u proračunima. Androl će joj se zbog toga smejati i...