Sećanje na svetlost

Sada već prepoznajem znake. Posao nam je išao predobro. Otac je nalazio kamenolome i žile metala koje niko drugi nije mogao da nađe. Ljudi su ga unajmljivali da im nalazi vredne naslage metala. Bio je najbolji. Neprirodno dobar. Pevara, na kraju sam... video to u njemu. Bilo mi je samo deset godina, ali sećam se. Strah u njegovim očima. Sada znam čega se plašio." Pokoleba se. „Moj otac je skočio sa one litice da bi spasao život svoje porodice.“

„Žao mi je“, kaza mu Pevara.

„Pomaže mi to što znam šta sam i šta je on bio.“

Opet je počela kiša, a nabrekle kapi tukle su po prozorima kao obluci. Vrata se otvoriše i Emarin - napokon - proviri unutra. Kad ugleda Dobsera kako visi u vazduhu, licem mu prelete izraz olakšanja. Tek tada ugleda drugu dvojicu i lecnu se. „Šta se vas dvoje to učinili?“

„Ono što je moralo da se učini“, ogovori mu Androl ustajući. „Zašto si se toliko zadržao?“

„Umalo da nisam otpočeo novi sukob s Koterenom“, odgovori mu Emarin i dalje zureći u dva zarobljena Aša’mana. „Andrale, mislim da više nemamo vremena. Nismo ih pustili da nas izazovu, ali Koteren je delovao razdraženo - više nego obično. Mislim da nas oni neće još dugo trpeti.“

„Pa, svejedno moramo da požurimo zbog ovih zarobljenika“, primeti Pevara pomerajući Dobsera kako bi oslobodila mesta za Emarina. „Zaista misliš da ga možeš naterati da progovori? Imala sam prilike da ispitujem Prijatelje Mraka. Teško se slamaju.“

„Ah“, odgovori Emarin, „ali ovo nije Prijatelj Mraka. Ovo je Dobser.“

„Mislim da to nije zaista on“, kaza Androl, odmeravajući čoveka koji je vezan lebdeo. „Ne mogu da prihvatim da neko može biti nateran da služi Mračnome.“

Osećao je Pevarino neslaganje; ona zaista misli da se to tako dešava. Objasnila mu je da svako ko usmerava može biti Preobraćen. Stari spisi govore o tome.

Androlu se utroba prevrtala i od pomisli na to. Naterati nekoga da bude zao? To ne bi trebalo da je moguće. Sudbina tera ljude raznim putevima, stavlja ih u strašne okolnosti, čini da izgube živote a ponekad i zdrav razum. Ali izbor da li služiti Mračnome ili Svetlosti... začelo je izbor koji nikome ne sme da se uskrati.

Androlu je dovoljan dokaz bila sena koju je video u Dobserovim očim. Čoveka kojeg je poznavao više nema; ubijen je i u njegovo telo stavljeno je nešto drugo - nešto zlo. Nova duša. Mora da je to.

„Sta god da je on“, govorila je Pevara, „i dalje sumnjam da ga možeš naterati da progovori.“

„Najbolja ubeđivanja“, odgovori joj Emarin, ruku sklopljenih iza leda, „upravo su ona koja nisu postignuta silom. Pevara Sedai, budi ljubazna pa ukloni tkanja s njegovih ušiju, tako da može da čuje - ali ukloni ih što je manje moguće, kao da je tkanje vezano, pa se razvezuje. Hoću da čuje ono što ću za koji trenutak reći.“

Ona ga posluša. Makar je Androl pretpostavio da je poslušala. To što su dvostruko povezani ne znači da mogu da vide tkanja jedno drugome. Međutim, osećao je njenu uznemirenost. Razmišljala je o Prijateljima Mraka koje je nekada ispitivala, i priželjkivala je... nešto. Možda neku alatku koju je koristila protiv njih?

„Zaista mislim da se možemo sakriti na mom posedu“, bahato reče Emarin.

Androl trepnu. Taj čovek se sada drži uspravnije, ponosnije... kao da je neka vlast. Glas mu je postao glasan i nehajan. Za tren oka, pretvorio se u velmožu.

„Nikome neće biti ni na kraj pameti da nas tamo traži“, nastavi Emarin. „Prihvatiću vas za svoje saradnike, a oni najniži među nama - na primer, mladi Evin - mogu da stupe u moju službu kao sluge. Ako to odigramo kako valja, možemo da osnujemo sopstvenu Crnu kulu, koja će biti takmac ovoj.“

„Ja... ne znam koliko bi to bilo pametno“, odgovori mu Androl, prateći ga u njegovoj obmani.

„Tišina“, naredi Emarin. „Pitaću te za mišljenje kada me ono bude zanimalo. Aes Sedai, jedini način da postanemo ravnopravni s Belom i Crnom kulom jeste da osnujemo mesto gde će muški i ženski usmerivači raditi u saglasju. Svojevrsnu... Sivu kulu.“

„To je zanimljiv predlog.“

„To je jedino što ima smisla“, odvrati joj Emarin, pa se okrenu ka njihovom zatočeniku. „On ne može da čuje ono što pričamo?“

„Ne“, odgovori Pevara.

„Onda ga pusti. Hoću da razgovaram s njim.“

Pevara ga kolebljivo posluša. Dobser pade na pod, jedva se zaustavivši da se ne prospe po zemlji. Na tren se zatetura, pošto ga noge nisu slušale, a onda mu pogled smesta polete prema izlazu.

Emarin pruži ruku iza leđa, pa izvadi nešto što mu je bilo zadenuto za Pojas i baci to na pod. Vrećica. Zazvečala je kada je pala. „Gazda Dobsere“, reče mu Emarin.

„Sta je to?“, upita Dobser, bojažljivo kleknuvši da uzme vrećicu. Pogleda u nju, a oči mu se primetno razrogačiše.

„Isplata“, odgovori Emarin.

Dobser ga pogleda ispod oka. „A šta treba da uradim?“