Sećanje na svetlost

„Ne, pretpostavljam da nije." Rand se zagleda u beskrajni krajolik koji se sastojao od uvele trave i lišća. „Neobično mi je kad pomislim da sam te se u početku onoliko plašio. Da li si tada upadao u moje snove, ili si me uvlačio u ove snoivere? To nikada nisam shvatio.“

Moridin ništa ne odgovori.

„Sećam se jednom prilikom..." nastavio je Rand. „Sedeo sam pored vatre, okružen košmarima koji kao da su bili Tel’aran’riod. Ti začelo nisi mogao nekoga u potpunosti uvući u Svet snova, ali ja nisam šetač kroz snove i ne mogu da uđem sam.“

Moridin, baš kao mnogi od Izgubljenih, obično je ulazio u Tel’aran’riod telom, što je opasno. Neki kažu da je ulaženje telom nešto zlo i da čovek tako gubi deo svoje ljudskosti. Tako je takođe moćniji.

Moridin ničim nije pokazao šta se te noći dogodilo. Rand se nejasno sećao tih dana i putovanja ka Tiru. Sećao se noćnih vizija, vizija svojih prijatelja ili porodice kako pokušavaju da ga ubiju. Moridin... Išamael... uvlačio ga je u snove koji su presecali Tel’aran’riod protiv njegove volje.

„Bio si lud u to vreme“, tiho kaza Rand, gledajući Moridina pravo u oči. Skoro da je video oganj kako plamti u njima. „I dalje si lud, zar ne? Samo to suzbijaš. Njemu ne može da služi niko ko nije makar malo lud.“

Moridin zakorači napred. „Rugaj se koliko god hoćeš, Lijuse Terine. Kraj se bliži. Svi će biti potčinjeni Senci, da budu rastrgnuti, raščerečeni, zadavljeni.“

Rand takođe zakorači, rame uz rame s Moridinom. Bili su iste visine. „Mrziš samoga sebe“, prošaputa Rand. „Elane, osećam to u tebi. Nekada si mu služio zarad moći, a sada mu služiš zato što je njegova pobeda - kraj svega što postoji - jedino oslobađanje za koje ćeš znati. Radije ne bi postojao nego nastavio da budeš to što jesi. Mora da znaš da te on neće osloboditi. Nikada. Ne tebe.“

Moridin se podrugljivo isceri. „Pustiće me da te ubijem pre nego što ovome dođe kraj, Lijuse Terine. Tebe, zlatokosu, Aijelku i malu tamnokosu...“

„Elane, ponašaš se kao da je ovo nadmetanje između tebe i mene“, prekide ga Rand.

Moridin se grohotom nasmej a. „Naravno da jeste! Zar to još nisi uvideo? Krvoliptanja mu, Lijuse Terine! Reč je o nama dvojici. Baš kao u minulim dobima, iznova i iznova, borimo se jedan protiv drugoga. Ti i ja.“

„Ne“, odvrati Rand. „Ne i ovoga puta. Završio sam s tobom. Čeka me veća bitka.“

„Ne pokušavaj da...“

Sunčeva svetlost probi se kroz oblake nad njima. U Svetu snova često nema sunčevih zraka, ali sunčeva svetlost sada je okupala tle oko Randa.

Moridin se zatetura. Pogleda najpre tu svetlost, a onda Randa i zažmiri. „Lijuse Terine... nemoj misliti... nemoj misliti da ču poverovati tvojim prostim varkama. Vejramon je bio uzdrman onim što si mu učinio, ali nije to tako teško - držati saidin i osluškivati kada če ljudima srca da ubrzaju.“

Rand nametnu svoju volju okruženju. Suvo lišće oko njegovih nogu poče da se preobražava i da opet zeleni, a mlada trava se probijala između listova. Zelenilo se širilo oko njega kao prosuta boja, a oblaci nad njima nestajali su ključajući.

Moridin razrogači oči. Zatetura se, zureći u nebo dok su se oblaci povlačili... Rand je osećao njegovu zatečenost. To je Moridinov snoiver.

Međutim, da bi nekoga uvukao u njega, morao je da ga postavi blizu Tel’aran’rioda. Ta pravila važe. Ima tu još nešto - nešto u vezi s povezanošću njih dvojice...

Rand pođe napred, dižući obe ruke. Trava poče da niče u talasima, a crveni cvetovi izleteše iz tla kao da zemlja crveni. Oluja se stiša, a svetlost sagore tmurne oblake.

„Reci svom gospodaru!“, zapovedi Rand. „Reci mu da ova bitka nije kao druge. Reci mu da su mi podanici dojadili i da mi je dosta njegovih sitnih poslušnika. Reci mu da dolazim po NJEGA!“

„Ne bi trebalo da bude ovako“, kaza Moridin, vidno uzdrman. „Ovo nije..." - on na tren pogleda Randa, kako stoji pod usplamtelim suncem, pa nestade.

Rand duboko uzdahnu. Trava uvenu oko njega, a oblaci se vratiše i sunčeva svetlost iščile. Premda je Moridin nestao, teško je održavati preobražaj krajolika, pa Rand klonu, boreći se za dah i oporavljajući se od napora.

Ovde je dovoljno da se nametne sopstvena volja da bi nešto postalo stvarnost. Kad bi samo u stvarnom svetu stvari bile tako jednostavne.

On sklopi oči i posla sebe odatle, kako bi neko vreme proveo u snu. Ostalo mu je malo vremena pre nego što bude morao da se probudi. Da se probudi i da spase čitav svet. Samo ako može.

Pevara čučnu pored Androla, dok je kiša padala u noći. Plašt joj je bio potpuno natopljen. Znala je nekoliko tkanja koja bi se pokazala korisnim, ali nije se usuđivala da usmerava. Ona i ostali suočiće se s Preobraćenim Aes Sedai i sa ženama Crnog ađaha. One će moći da osete ako ona bude usmeravala: