Sećanje na svetlost

Život kakav je Androlov mogao bi da govori o čoveku koji ne može da se obaveže na nešto ili koji ničim nije zadovoljan, ali takođe može da nagovesti i nešto drugo - čoveka koji traga. Čoveka koji zna da život kakav on želi negde Postoji. Samo mora da ga nađe.

„Zar te u Beloj kuli uče da tako tumačiš ljude?“, prošapta joj Androl pre nego što je zastao pored jednog dovratka, pomerio svetlosnu kuglu u njega, a onda mahnuo ostalima da ga slede.

Ne poslala mu je u znak odgovora, pokušavajući da vežba taj način sporazumevanja i da postigne da joj misli klize. To je nešto što žena nauči nakon prvog stoleća života.

On joj u odgovor posla nekakav osećaj, kao da mu je to zabavno. Zađoše u niz nedovršenih soba, koje nisu bile pod krovom, a onda stigoše do jednog dela neobrađene zemlje. Tu su bila neka burad s katranom, ali sklonjena u stranu, a daske na kojima obično stoje bile su razmaknute. Tu je zjapila rupa. Voda se slivala preko ivice jame i padala u mrak. Androl kleknu da oslušne, pa klimnu ostalima pre nego što skliznu unutra. Trenutak kasnije, začu se pljuskanje kada se dočeka na noge.

Pevara pođe za njim i pade svega nekoliko stopa. Voda u koju su joj noge upale bila je hladna, ali svejedno je već bila mokra do gole kože. Androl se pogurio, vodeći ih ispod jednog zemljanog svoda, pa se uspravio s druge strane. Njegova sićušna svetlosna kugla otkrivala je tunel. Tu je bio iskopan i šanac da zadržava kišnicu. Pevara je ocenila kako stoje tačno ispod mesta gde su ubili stražare.

Dobser je bio u pravu, poslala je misli dok su ostali šljapkali za njima. Taim gradi tajne tunele i odaje. Pređoše šanac i nastaviše dalje. Nedaleko niz tunel, stigoše do jednog raskršća gde su zemljani zidovi bili poduprti kao okna u rudnicima. Njih petoro se tu prikupiše, gledajući najpre u jednom pa u drugom smeru. Dva puta.

„Onaj put vodi naviše“, prošapta Emarin pokazujući ulevo. „Možda vodi ka još jednom ulazu u ove tunele?“

„Verovatno bi trebalo da idemo dublje“, javi se Nalam. „Sta mislite?“

„Da“, saglasi se Androl, pa liznu prst da utvrdi pravac vazduha. „Vetar duva udesno. Najpre ćemo tuda. Pazite se. Biće i drugih stražara.“

Pođoše dalje u tunele. Koliko li Taim već radi na tom kompleksu? Ne deluje preterano veliko - nisu prolazili pored drugih grananja - ali svejedno je zadivljujući.

Androl odjednom stade, a ostali se ukopaše. Nečije gunđanje odjekivalo je niz tunel, pretiho da bi razabrali reći, propraćeno treperenjem svetlosti po zidovima. Pevara prigrli Izvor i pripremi tkanja. Da li će neko u temeljima primetiti ako ona bude usmeravala? Androl se očigledno takođe koleba; to što su gore usmeravali, da bi ubili stražare, bilo je dovoljno sumnjivo. Ako Taimovi ljudi tu dole osete koriščenje Jedne moći...

Prilika se približavala, a svetlost ju je obasjavala.

Iza njih se začu škripa dok je Džonat natezao svoj opet zapeti dvorečanski luk. U tunelu jedva da je bilo dovoljno mesta za njega. On uz prasak pusti tetivu, a vazduh zabruja. Gunđanje odjednom utihnu, a svetlost zamre.

Družina požuri napred i zateče Koterena na zemlji, staklastih očiju uperenih ka tavanici, sa strelom u nedrima. Svetiljka mu je slabašno gorela na tlu pored njega. Džonat istrgnu svoju strelu iz njega, pa je obrisa o mrtvačevu odeću. „Zato i dalje nosim luk, ti krvavi kozji sine.“

„Ovamo“, reče Emarin, pokazujući jedna debela vrata. „Koteren ih je čuvao.“

„Pripremite se“, prošapta Androl, a onda gurnu debela drvena vrata. Iza njih zatekoše niz grubih ćelija ukopanih u zemljani zid - sve su bile tek obične rupe s krovovima, ukopane u zemlju, i s vratima postavljenim u otvore. Pevara proviri u jednu, ali bila je prazna. U toj rupi nije bilo dovoljno prostora da se čovek uspravi, a prostorija nije bila osvetljena. Biti zaključan u te ćelije značilo je biti zatočen u tami, stisnut kao u grobu.

„Svetlosti!" izusti Nalam. „Androle! Ovde je. To je Logan!“

Ostali požuriše da mu se pridruže, a Androl iznenađujuće vesto obi bravu. Otvoriše ćelijska vrata i Logan stenjući ispade napolje. Izgledao je grozno, potpuno prekriven prljavštinom. Nekada je zbog te tamne kovrdžave kose i odlučnog lica delovao zgodno. Sada izgleda slabo kao prosjak.

Zakašlja se, pa se uz Nalamovu pomoć pridiže na kolena. Androl smesta kleknu, ali ne u znak poštovanja. Pogleda Logana pravo u oči dok je Emarin vođi Aša’mana pružao svoju čuturu da se napije vode.

Pa?, upita Pevara.

To je on, pomislio je Androl, a talas olakšanja proneo se kroz vezu. To je i dalje on.

Pustili bi ga da su ga Preobratili, posla mu Pevara misli u odgovor, osećajući se sve nelagodnije zbog tog načina sporazumevanja.

Možda. Sem ako ovo nije zamka. „Milostivi Logane.“