Sećanje na svetlost

Katerin ode da prenese njegove zapovesti, ostavljajući na straži tri druge Device. Rand pusti da se šatorsko krilo zatvori za njim, pa se okrenu - i lecnu kada zateče Avijendu, nagu kao od majke rođenu, kako stoji u šatoru.

„Rande al'Tore, veoma je teško prišunjati ti se“, izjavi ona sa osmehom. „Veza ti daje preveliku prednost. Moram da se krećem veoma lagano, kao gušter u ponoć, kako se tvoj osećaj za to gde sam ja ne bi prebrzo promenio.“

„Svetlosti, Avijenda! Zašto uopšte moraš da mi prilaziš šunjajući se?“

„Zbog ovoga“, odgovori ona, pa skoči i uhvati ga za glavu, te ga poljubi priljubljujući svoje telo uz njegovo.

On se opusti, ne prekidajući poljubac. „Nije iznenađujuće“, promrmlja on ne odvajajući svoje usne od njenih, „to što je ovo daleko zabavnije sada kada ne moram da se brinem da će mi se neki delovi tela smrznuti i otpasti.“

Avijenda se odvoji od njega. „Rande al'Tore, ne bi trebalo da pričaš o tom događaju.“

„A1L.“

„Platila sam svoj toh i sada sam Elejni prvosestra. Ne podsećaj me na sramotu koja je zaboravljena.“

Sramotu? Zašto bi se stidela toga kada su upravo... Odmahnu glavom. Čuje zemlju kako diše, oseća bubu na pola lige daleko na istok, ali ponekad mu Aijeli jednostavno nisu jasni. Ili je možda reč samo o ženama.

U ovom slučaju, verovatno je i jedno i drugo.

Avijenda se pokoleba pored šatorskog bureta s vodom. „Pretpostavljam da nećemo imati vremena za kupanje.“

„O, sada voliš da se kupaš?“

„Prihvatila sam kupanje kao deo života“, odgovori ona. „Ako ću već da živim u mokrozemlju, onda ću prihvatiti mokrozemske običaje - kada nisu glupi." Po njenom glasu reklo bi se da uglavnom jesu glupi.

„Šta je bilo?“, upita je Rand i priđe joj.

„Molim?“

„Avijenda, nešto te muči. Vidim to u tebi i osećam to u tebi.“

Ona ga odmeri od glave do pete. Svetlosti - prelepa je. „Rande al’Tore, bilo je daleko lakše izlaziti s tobom na kraj pre nego što si primio drevnu mudrost svog nekadašnjeg sebe.“

„Je li?“, upita on i nasmeši se. „Tada se nisi tako ponašala.“

„To je zato što sam tada bila kao novorođenče, bez ikakvog iskustva kada je reč o bezgraničnoj sposobnosti Randa al'Tora da bude izluđujući." Ona gurnu ruke u vodu i umi se. „To je dobro; da sam znala neke stvari koje će se dogoditi s tobom, možda bih obukla belo i nikada ga više ne bih skinula.“

On se nasmeši, pa usmeri i poče da tka Vodu, izvlačeći tečnost iz bureta u jednom mlazu. Avijenda ustuknu, radoznalo ga gledajući.

„Izgleda da ti više ne smeta da muškarac usmerava“, primeti on dok je širio vodu kroz vazduh i grejao je jednom niti Vatre.

„Više nema razloga da mi to smeta. Da mi je nelagodno s tobom dok usmeravaš, ponašala bih se kao muškarac koji odbija da zaboravi ženinu sramotu nakon što je njen toh ispunjen." Samo ga je pogledala.

„Ne mogu da zamislim da iko bude tako nevaspitan“, reče on, pa zbaci odoru sa sebe i priđe joj. „Evo. Ovo je deo one drevne mudrosti koja te toliko izluđuje.“

On prinese vodu, savršeno je zagreja i rasprši u gustu izmaglicu, koja pohrli da se obavije oko njih. Avijenda oštro uzdahnu, grabeći ga za ruku. Možda se navikava na mokrozemske običaje, ali zbog vode i dalje oseća nelagodu i duboko poštovanje.

Rand Vazduhom zgrabi parče sapuna i izmeša ga s vodom, odašiljući oko njih uskomešale mehuriće, kovitlajući ih oko njihovih tela i dižući im kosu u vazduh, Avijendinu uvrćući kao stub pre nego što je pusti da joj lagano padne na ramena.

Drugim talasom tople vode posluži se da spere sapun s njih, a onda ukloni većinu vode, tako da su na kraju bili vlažni ali ne i mokri. Vodu vrati u bure, Pa onda - malčice nevoljno - pusti saidin.

Avijenda se borila da dođe do daha. „To... To je bilo potpuno sumanuto i neodgovorno.“

„Hvala ti“, odgovori joj on, pa zgrabi jedan peškir i baci joj ga. „Ti bi većinu onoga što smo radili u Dobu legendi smatrala sumanutim i neodgovornim. Avijenda, to ie bilo drugačije vreme. Bilo ie daleko više usmerivača i bili smo obučavani od malih nogu. Nismo znali za stvari kao što je ratovanje, niti kako da ubijemo. Uklonili smo bol, glad, patnju i rat. Jednu moć koristili smo za stvari koje možda deluju prizemno.”

„Samo ste pretpostavili da ste uklonili rat”, odvrati mu Avijenda i frknu. „Pogrešili ste. Postali ste slabi zbog svog neznanja.“

„Jesmo. Ali ne mogu da ocenim da li bih promenio stvari. Bilo je to mnogo dobrih godina. Dobrih decenija, dobrih vekova. Verovali smo da živimo u raju. Možda je to bio razlog našeg sunovrata. Želeli smo da nam životi budu savršeni, pa smo zanemarili nesavršenosti. Loše stvari bile su uvećane nepažnjom, a rat bi možda bio neizbežan sve i da Rupa nije nikada načinjena.” Osušio se peškirom.

„Rande“, kaza mu Avijenda, prilazeći mu. „Danas ću od tebe zatražiti dar.“ Uhvatila ga je za ruku. Dlan joj je bio grub i žuljevit od vremena koje je provela kao Devica. Avijenda nikada neće biti mekana i nejaka gospa kao što su one na dvorovima Kairhijena i Tira. Randu se to sasvim dopada. Njene šake znaju šta je rad.