Sećanje na svetlost

„Androle.“ Logan je bio promukao. „Džonate. Nalame. I jedna Aes Sedai?“ On odmeri Pevaru. Za čoveka koji je izgleda dane, ako ne i nedelje, proveo u zatočeništvu, delovao je izvanredno prisebno. „Sećam te se. Iz kog si Ađaha, ženo?“

„Zar je bitno?“, odgovori ona pitanjem.

„Veoma“, reče Logan, pokušavajući da ustane. Bio je preslab, pa je Nalam morao da mu pomogne. „Kako ste me pronašli?“

„Tu ćemo priču ispričati kada budemo na sigurnomodgovori mu Androl, pa proviri kroz dovratak. „Hajdemo. Čeka nas teška noć. Ja...“

Androl se ukoči, pa zalupi vrata.

„Šta je bilo?“, upita Pevara.

„Usmeravanje“, odgovori Džonat. „Moćno.“

U hodniku se čula dreka, prigušena vratima i zemljanim zidovima.

„Neko je pronašao stražare“, kaza Emarin. „Milostivi Logane, možeš li da se boriš?“

Logan pokuša da sam stoji, ali opet klonu. Na licu mu je bio izraz rešenosti, ali Pevara je osećala Androlovo razočaranje. Loganu je dat dvokoren; ili to ili je jednostavno preumoran da bi usmeravao. Nimalo iznenađujuće. Pevara je imala prilike da vidi žene u daleko boljem stanju od njegovog, a opet previše iznurene da bi mogle da prigrle Izvor.

„Nazad!viknu Androl, pa stade pored vrata - pribivši se uza zemljani zid. Vrata se rasprsnuše od tkanja vatre i uništenja.

Pevara nije čekala da se prašina slegne, već je smesta izatkala Vatru i pustila niz hodnik razorni stub ognja. Dobro zna da je suočena s Prijateljima Mraka, ako ne i nečim gorim. Tri zaveta nimalo je ne sputavaju.

Ona začu viku, ali neko odbi njenu vatru. Gotovo istog trena neko pokuša da postavi štit između nje i Izvora. Oduprla se, ali jedva, pa je zamakla u stranu sva zadihana.

„Ko god da je, snažan je“, reče.

U daljini se začu neki glas kako ječi niz tunel i izdaje naredbe.

Džonat kleknu pored nje, luka spremnog. „Svetlosti, to je Taimov glas!“

„Ne možemo da ostanemo ovde“, reče Logan. „Androle - kapija.“

„Pokušavam“, odgovori Androl. „Svetlosti, pokušavam!”

„Ma‘, kaza Nalam puštajući Logana pored jednog zida, „bio sam i u većem škripcu!" Pridruži se ostalima u dovratku, bacajući tkanja niz hodnik. Poprečni zidovi tresli su se od razaranja, a prašina je padala s krova.

Pevara skoči pred dovratak, pusti tkanje, pa kleknu pored Androla. On je obnevidelo zurio pravo preda se, a na licu mu se nije videlo ništa sem usredsređenosti. Osećala je kako kroz vezu dobuju rešenost i osećaj osujećenosti. Uze ga za ruku.

„Možeš ti to“, prošapta ona.

Dovratak se rasprsnu, a Džonat pade sa opekotinama na ruci. Tle se zatrese, a zidovi počeše da se razdvajaju.

Znoj se slivao Androlu niz lice. Stisnuo je zube, sav crven u licu i razrogačenih očiju. Dim je kuljao niz dovratak, tako da je Emarin kašljao dok je Nalam Lečio Džonata.

Androl dreknu, bližeći se vrhu onog zida u svom umu. Skoro je tu! Može da...

Tkanje zabruja kroz prostoriju, tle se zamreška i krov naposletku popusti. Zemlja pokulja preko njih i sve se zacrne.

5 Tražiti dar

Rand al’Tor se probudi i duboko udahnu. Izvuče se ispod ćebadi u svom šatoru, ostavljajući Avijendu da spava, pa ogrnu odoru. U vazduhu se osećala vlaga.

To ga je podsetilo na jutra iz njegovog detinjstva, kada se pre zore dizao da pomuze kravu, koju su muzli dva puta dnevno. Sklopljenih očiju, prisetio se zvukova koji su pratili Tama dok je u ambaru sekao nove stubove za ogradu. Setio se hladnog vazduha, kako je navlačio čizme i kako se umivao vodom ostavljenom pored peći da se zgreje.

Seljak svakog jutra može da otvori vrata i pogleda svet koji je još nov. Tek pali mraz. Prva, kolebljiva dozivanja ptica. Sunčevi zraci koji tek preleću obzorje, kao prvo jutarnje zevanje čitavog sveta.

Rand priđe ulazu u svoj šator i zabaci šatorsko krilo, klimajući da pozdravi Katerin, nisku zlatokosu Devicu koja je bila na straži. Pogled mu je pao na svet koji je daleko od novog. Taj svet je star i iznuren, kao kotlar koji je peške išao do Kičme sveta i nazad. Merilorsko polje bilo je prekriveno šatorima, a s logorskih vatri stubovi dima dizali su se prema još mračnom jutarnjem nebu.

Ljudi su radili na sve strane. Vojnici su mazali oklope uljem. Kovači su oštrili koplja. Žene su pripremale pera za strele. Doručak se služio iz kola ljudima koji bi trebalo da su spavali bolje nego što jesu. Svi su znali da su to poslednji trenuci pred oluju.

Rand sklopi oči. Osećao je zemlju, kao kroz slabašnu zaštitničku vezu. Pod njegovim nogama, rovci su gmizali kroz zemlju. Korenje trave lagano se širilo, tražeći hranljive sastojke u zemlji. Golo drveće nije se osušilo, jer je voda sipila kroz njega. Drveće spava. Zebe su se sjatile na obližnje drvo. Nisu se raspevale sa dolaskom zore. Skupile su se jedna uz drugu, kao da im je hladno.

Zemlja je još živa. Živa je kao što je živ čovek koji se vrhovima prstiju drži za rub litice.

Rand otvori oči. „Jesu li se moji pisari vratili iz Tira?“

„Da, Rande al'Tore“, odgovori mu Katerin.

„Pošalji glasnike ostalim vladarima“, reče joj Rand. „Sastaću se s njima za sat vremena, u središtu polja - tamo gde sam naredio da se ne postavljaju šatori.“