Solaris

Sledeće tri sedmice bile su kao jedan isti dan koji se ponavljao, stalno isti, kapci na prozorima su se navlačili i dizali, noću sam se vukao iz jednog košmara u drugi, ujutro smo ustajali i počinjala je igra, no da li je to bila igra? Glumio sam mir i Hari je glumila mir, onaj ćutljivi sporazum, znanje o uzajamnom obmanjivanju postalo je naše poslednje bekstvo. Jer govorili smo mnogo o tome kako ćemo živeti na Zemlji, kako ćemo se nastaniti negde izvan velikog grada i kako nikad nećemo napustiti plavo nebo i zeleno drveće, i zajedno smo izmišljali kakva će biti unutrašnjost našeg doma, i vrta, i čak smo se prepirali oko pojedinosti… oko žive ograde, klupe… da li sam verovao u to bar za sekund? Ne. Znao sam da je nemoguće. Znao sam to. Jer kad bi čak i mogla da napusti Stanicu — živa — na Zemlju bi mogla da se iskrca samo kao čovek, a čovek — to su njegove isprave. Prva kontrola okončala bi to bekstvo. Nastojali bi da je identifikuju, što znači da bi nas najpre razdvojili i to bi je odmah odalo. Stanica je bila jedino mesto gde smo mogli da budemo zajedno. Da li je Hari znala za to? Sigurno. Je li joj to neko rekao? Sudeći po svemu što se dogodilo, valjda jeste.

Jedne noći čuo sam kroza san kako Hari tiho ustaje. Hteo sam da je prigrlim. Već samo ćutke, samo u mraku mogli smo još za trenutak da budemo slobodni, u izgubljenosti koju je očajanje što nas je sa svih strana opsedalo činilo samo trenutnim odlaganjem mučenja. Izgleda da nije primetila da sam se prenuo. Pre no što sam pružio ruku, sišla je s kreveta. Začuo sam — još samo polubudan — kako tiho korača bosim nogama. Obuzeo me je nejasan strah.

„Hari?” šapnuh. Htedoh da viknem, ali se ne odvažih. Sedoh u krevetu. Vrata što vode u hodnik behu samo pritvorena. Tanka nit svetlosti ukoso je presecala kabinu. Učinilo mi se da čujem prigušene glasove. Razgovarala je s nekim? S kim?

Skočih iz kreveta, ali me obuze tako užasan strah da mi noge otkazaše poslušnost. Zastadoh na mestu osluškujući — ne čuh ništa. Polako se dovukoh do kreveta. Krv mi je brujala u glavi. Počeh da brojim. Kad stigoh do hiljade, prekidoh, vrata se bešumno odmakoše. Hari skliznu unutra i zastade nepomično, kao da osluškuje moje disanje. Silom pokušah da ga učinim odmerenim.

„Kris?…” šapnu tiho. Ne odazvah se. Ona se brzo uvuče u krevet. Osećao sam kako leži ukočeno, i ležao sam pored nje, beživotan, ne znam koliko dugo. Pokušavao sam da sročim pitanja, ali što je vreme više prolazilo, tim bolje sam shvatao da neću prvi progovoriti. Posle nekog vremena, možda nakon jednog časa, zaspao sam.

Jutro je bilo kao i svako drugo. Sumnjičavo sam je posmatrao samo kad ne bi mogla to da zapazi. Posle ručka sedeli smo jedno uz drugo naspram izbočenog prozora, iza koga su plovili niski, riđi oblaci. Stanica je plovila kroz njih, poput broda. Hari je čitala neku knjigu, a ja sam ukočeno gledao u jednu tačku, što mi je u poslednje vreme često bivalo jedini predah. Primetih da kad nagnem glavu na određen način mogu da vidim u oknu svoju i njenu sliku, prozirne, ali jasne. Skidoh ruku s naslona. Hari — videh to u oknu — proverivši da sam zagledan u okean, naže glavu nad naslonom i pritište usne na mesto na kome je pre toga bila moja ruka. Sedeo sam i dalje neprirodno ukočeno, a ona je nagnula glavu nad knjigom.

„Hari”, rekoh tiho, „kuda si izlazila noćas?”

„Noćas?”

„Da.”

„Mora… da si sanjao, Kris. Nikud nisam izlazila.”

„Nisi izlazila?”

„Ne. Mora da ti se prisnilo.”

„Može biti”, rekoh. „Da, moguće da mi se prisnilo…”

Uveče, kad smo već legli, počeh ponovo da joj govorim o putovanju, o povratku na Zemlju.

„Ah, neću da slušam”, reče. „Ne govori, Kris. Sam znaš…”

„Šta?”

„Ne. Ništa.”

Dok smo tako ležali, reče da je žedna.

„Tamo na stolu ima čaša soka, molim te dodaj mi je.”

Ispi pola i pruži mi čašu. Nisam imao volje da pijem.

„U moje zdravlje”, osmehnu se. Ispih sok koji mi se učini malo slanim, ali ne obratih na to pažnju.

„Ako nećeš da govorimo o Zemlji, o čemu onda drugom?” upitah kad ugasi svetlost.

„Da li bi se oženio da mene nije bilo?”

„Ne bih.”

„Nikad?”

„Nikad.”

„Zašto?”

„Ne znam. Bio sam deset godina sam i nisam se oženio. Ne govorimo o tome, draga…”

Brujalo mi je u glavi kao da sam popio najmanje flašu vina.

„Ne, govorimo, baš govorimo. A kad bih te molila?”

„Da se oženim? Glupost, Hari. Nije mi potreban niko sem tebe.”

Ona se naže nada mnom. Osećao sam njen dah na usnama, obgrlila me je tako snažno da se nesavladiva pospanost za jedan tren izgubi.

„Reci to drugačije.”

„Volim te.”

Ona udari čelom o moje rame i ja osetih drhtanje njenih napregnutih očnih kapaka i vlažnost suza.

„Hari, šta ti je?”

„Ništa. Ništa. Ništa”, ponavljala je sve tiše. Trudio sam se da otvorim oči, ali same su mi se sklapale. Ne znam kada sam zaspao.