Srce zime

„Nijedan muškarac nema potrebe da se brani u Far Madingu, gazdarice.“ Glas krupnog čoveka bio je promukao, ali nije delovao kao da im se podsmeva. Samo je iznosio očigledno. „Ulični stražari paze na to. Pustite bilo kog muškarca koji to želi da nosi mač i uskoro bismo bili loši kao i na svim drugim mestima. Čuo sam ja kakvi su oni, gazdarice, a mi to ovde ne želimo.“ Poklonivši se Harini, on krupnim koracima krenu niz kolonu, a pratio ga je čovek s tablom za pisanje.

Moad brzo pregleda svoj mač i bodež: u oba su i balčak i kanije bili uredno obmotani; onda ih gurnu nazad na mesto, pazeći da ne okrnji pečate tkanicom. „Mačevi postaju korisni samo kad domišljatost zakaže“, rekao je. Harina ponovo frknu. Šalon se pitala kako li je onaj čovek zaradio ožiljak ako je Far Mading bio toliko bezbedan.

Otpozadi, tamo gde su bili ostali muškarci, začuše se zvuci negodovanja, ali brzo utihnuše. Šalon se mogla opkladiti da je vinovnica bila Merisa. Povremeno je naspram nje čak i Kecuejn delovala mlohavo. Njeni su Zaštitnici bili poput obučenih pasa čuvara kakve su koristili Amajari - spremni da skoče na zvižduk - a ona nikada nije oklevala da dovodi u red i Zaštitnike ostalih Aes Sedai. Vrlo brzo su svi mačevi bili mirovezani, a tovarni konji pretraženi da nema skrivenog oružja, i oni pojahaše preko dugog mosta dok je zvuk kopita odzvanjao po kamenu. Šalon je pokušavala da sve obuhvati pogledom, ne toliko zato što ju je to zanimalo, koliko da skrene misli sa onoga što je nedostajalo.

Most je bio ravan i širok koliko i put iza njega, s niskom iskošenom kamenom ogradom sa strane, dovoljnom da zaustavi kola da se ne prevrnu preko, ali nedovoljno visokom da zaštiti nekog napadača, a bio je i dug, možda tri četvrtine milje, i prav kao strela. Tu i tamo neki brod prođe ispod njega, što ne bi mogli da su imali jarbole. Visoke kule natkriljavale su gvožđem okovanu kapiju grada - Kaemlinska kapija, tako ju je Serena nazvala - gde stražari s mačem na ramenu pognuše glavu pred ženama i baciše sumnjičave poglede na muškarce. Ulica iza nje ...

Beskorisno je pokušavala da se zamaje posmatranjem. Ulica je bila široka i prava, puna ljudi i dvokolica, oivičena kamenim zgradama na dva ili tri sprata, ali sve je to delovalo zamagljeno. Izvor je nestao! Znala je da će se vratiti kada bude napustila ovo mesto, i Svetlosti, želela je da to odmah učini. Ali koliko će proći pre nego što to bude mogla? Koramur može biti u gradu, a Harina je nameravala da se prikači Koramuru, možda zbog onoga što je bio, a možda zato što će joj to pomoći da se uzdigne u gospu od brodovlja. Dok Harina ne bude otišla, dok ih Kecuejn ne bude oslobodila njihovog dogovora, Šalon je bila ukotvljena ovde. Ovde, gde nije bilo Istinskog izvora.

Serena nije prestajala da prića, ali Šalon jedva da ju je čula. Prešli su preko velikog trga u čijem je središtu stajala ogromna statua žene, ali Šalon uhvati samo njeno ime, Ejnion Avarin, mada je znala da joj Serena objašnjava zbog čega je ta žena čuvena u Far Madingu i zašto njena statua upire prstom ka Kaemlinskoj kapiji. Red drveća bez lišća delio je ulicu iza trga. Nosiljke i kočije i muškarci u oklopima od četvrtastih ploča prolazili su kroz gomilu, ali samo ih je očima primećivala. Podrhtavajući, zgrčila se u sebi. Grad je nestao. Sve je nestalo osim njenog straha da nikada više neće osetiti Izvor. Nikada ranije nije shvatala koliko je njegovo nevidljivo prisustvo bilo utešno. Uvek je bio tamo, obećavajući neslućena uživanja, život toliko bogat da su boje bledele kada bi je Moć napustila. A sada je sam Izvor bio nestao. Nestao. To je bilo sve čega je bila svesna, sve čega je mogla biti svesna. Nestao je.

24 Među savetnicama

Neko protrese ruku Šalon. To je bila Serena, a Aes Sedai joj se obraćala. „Tamo je“, reče Serena, „u Dvorani savetnica. Ispod kupole.“

Povukavši šaku, ona duboko udahnu i prikupi dizgine. „Blesavo je pomisliti da je njegov uticaj imalo jači zato što smo mu se približile“, promrmljala je, „ali tako se oseća.“

Šalon se s mukom ispravi. Praznina nije nestala, ali ona se natera da je ne primećuje. Mada se, u stvari, osećala kao voće kome je izvađena koštica.