Srce zime

Bili su na ogromnom trgu - pretpostavljala je da se to i dalje zove trg, mada je bio okrugao - popločanom belim kamenom. U središtu je stajala veličanstvena palata: okrugla, potpuno bela građevina s plavom kupolom. Jaki stubovi sa žlebovima oivičavali su gornja dva nivoa ispod kupole, a širokim belim kamenim stepenicama s obe strane lila je odozgo, s drugog nivoa, i tekla nagore neprekidna reka ljudi. Izuzimajući dve visoke zalučene bronzane kapije koje su se otvarale pravo pred njima, najniži nivo bio je od belog kamena u koji su bile urezane žene s dijademama, dvostruko veće nego u prirodi, a između njih stajahu beli kameni snopovi žita i tube platna čiji slobodni krajevi kao da su lepršali na vetru, hrpe poluga koje su možda predstavljale zlato ili srebro ili gvožđe, ili možda sve troje, i vreće iz kojih se prosipalo nešto što je ličilo na novčiće i dragulje. Pod nogama tih žena mnogo manje bele kamene figure vozile su kola i radile su u kovačnicama i na razbojima koji su tkali beskrajnu traku. Ovi su ljudi napravili spomenik koji je objavljivao njihovu uspešnost u trgovini. To je bilo budalasto. Kada ljudi vide da je u trgovini neko bolji od njih, ne samo da postaju ljubomorni, nego i tvrdoglavi, i pokušavaju da se blesavo cenkaju. A ponekad i ne preostaje ništa do da se to i prihvati.

Primetila je da se Harina mršti na nju, i smesta se uspravila u sedlu. „Oprosti mi, gospo od talasa“, rekla je. Izvor je nestao, ali vratiće se - naravno da hoće! - a ona je imala svoju dužnost. Osećala se posramljeno što je sebi dopustila da poklekne pred strahom, a opet, praznina je ostala. O, Svetlosti, ta praznina! „Bolje mi je sada. Biću bolja odsad.“ Harina samo klimnu glavom, i dalje se mršteći, a Šalon oseti kako joj se diže kosa na glavi. Kada Harina ne bi otpočela očekivano bičevanje jezikom, to je bilo zato što je nameravala da učini nešto još gore.

Kecuejn prejaha pravo preko trga i kroz otvorene kapije Dvorane savetnica, pravo u ogromnu prostoriju visoke tavanice koja je, izgleda, bila zatvoreno dvorište konjušnice. Desetak ljudi u plavim kaputima koji su čučali pored nosiljki sa zlatnim mačem i zlatnim dlanom oslikanim na vratima, iznenađeno pogledaše u nju kada su ujahali. Isto učiniše ljudi u plavim prslucima koji su isprezali konje i kočije sa oznakom mača i dlana, kao i oni koji su velikim metlama čistili kamene podove. Još dva konjušara vodila su konje niz hodnik što je mirisao na seno i konjsku balegu.

Klimajuči glavom i sitno se klanjajući, sredovečan bucmast čovek glatkih obraza žurno im se približi preko kamenih ploča, trljajući šake. Dok su drugi muškarci imali dugu kosu vezanu na potiljku, njegova je bila pričvršćena malom srebrnom kopčom, a plavi kaput delovao je kao da je načinjen od veoma dobre vune, dok su mu na levoj strani grudi bili izvezeni veliki mač i dlan. „Oprostite mi“, rekao je sa sladunjavim osmehom, „ne bih želeo da vas uvredim, ali bojim se da ste pogrešili pravac. Ovo je Dvorana savetnica i ...“

„Reci prvoj savetnici Berseli da je Kecuejn Melajdrin ovde kako bi se sastala s njom“, prekide ga Kecuejn dok je sjahivala.

Čoveku se osmeh iskrivi na jednu stranu, a oči mu se raširiše. „Kecuejn Melajdrin? Mislio sam da si ...!“ Iznenada se prekide kadaga ona oštro pogleda, a onda kašljucnu u dlan i ponovo povrati svoj sladunjavi osmeh. „Oprosti mi, Kecuejn Sedai. Da li bi mi dozvolila da povedem tebe i tvoju pratnju u čekaonicu, gde možete primiti dobrodošlicu dok ja obavestim prvu savetnicu?“ Oči mu se blago razrogačiše kada je osmotrio pratnju. Očigledno, i on je umeo da prepozna Aes Sedai, bar kad su se nalazile zajedno. Zbog Šalon i Harine je zatreptao, ali umeo je da se obuzda, s obzirom na to da je bio kopnovezani. Nije zinuo.

„Dopustiću ti da otrčiš i da kažeš Elijs da sam ovde, najbrže što možeš, dečače“, odvrati Kecuejn, otkopčavajući svoj ogrtač i prebacujući ga preko sedla. „Reci joj da ću biti u kupoli i da nemam ceo dan. Pa? Poskoči!“ Ovog puta čoveku se osmeh nije iskrivio - postao je bolešljiv, ali oklevao je samo trenutak pre nego što se dao u trk, urlajući usput na konjušare da dođu i preuzmu konje.

Medutim, Kecuejn je prestala da obraća pažnju na njega čim mu je izdala naređenja. „Verin, Kumira, vas dve idete sa mnom“, kratko je objavila. „Merisa, drži sve na okupu i spremne dok ja ... Alana, smesta se vraćaj i silazi s konja. Alana!“ Alana nevoljno okrenu konja od kapije i sjaha natmureno škrgućući zubima. Njen vitki Zaštitnik Ajvon uznemireno ju je posmatrao. Kecuejn uzdahnu, kao da joj je strpljenje na izmaku. „Ako moraš, sedi na nju da bi je zadržala ovde, Merisa“, rekla je, dobacujući uzde niskom, suvonjavom konjušaru. „Želim da svi budu spremni za polazak kada završim sa Elijs.“ Merisa klimnu glavom, a Kecuejn se okrenu konjušaru. „Njemu treba samo malo vode“, rekla je, s ljubavlju potapšavši konja. „Nisam ga danas mnogo razmrdala.“