Srce zime

„Morate im oprostiti", tiho reče Kumira Harini i Šalon. Čak i to je proizvelo nešto zvuka, mada to nije stvarno bio odjek. „Mir, ali ovo mora da je neobično, čak i za Kecuejn." Prstima je prošla kroz kratku smeđu kosu, pa je protresla glavom da bi je vratila na mesto. „Savetnice su retko srećne zbog susreta sa Aes Sedai, pogotovo ako je sestra rođena ovde. Mislim da više vole da se pretvaraju da Moć i ne postoji. Pa, njihova istorija daje im dovoljno razloga za to, a poslednjih dve hiljade godina imale su i načina da podstaknu takvo pretvaranje. U svakom slučaju, Kecuejn je Kecuejn. Ona retko može da prođe pored naduvane glave a da ne odluči da je isprazni, čak i kada se dogodi da na toj glavi stoji kruna. Ili dijadema savetnice. Poslednji put je bila ovde pre više od dvadeset godina, za vreme Aijelskog rata, ali čini mi se da će neki koji se toga sećaju želeti da se sakriju pod krevet kada budu čuli da se vratila." Kumira se kratko nasmeja, kao da se dobro zabavlja. Šalon nije videla ništa zbog čega bi se smejala. Harina je iskrivila usta, ali od toga je samo izgledala kao da pati od tegoba sa stomakom.

„Želele ste da vidite ... čuvara?“, nastavi Kumira. „Pretpostavljam da je to ime podobno koliko i bilo koje drugo. Nema tu mnogo toga da se vidi.“ Ona pažljivo priđe pozlaćenoj ogradi i proviri preko nje kao da se plaši da ne padne, ali te plave oči ponovo se izoštriše. „Dala bih sve da mogu da ga proučim, ali to je, naravno, nemoguće. Ko zna šta bi još mogao pored ovog što već znamo?“ U glasu joj se osećalo divljenja koliko i žaljenja.

Šalon nije imala strah od visine, pa se nasloni na vešto obrađen metal, pored Aes Sedai, želeći da vidi tu stvar koja joj je oduzela Izvor. Trenutak kasnije i Harina im se pridružila. Na Šalonino iznenađenje, ta visina od koje se Kumira bila uznemirila bila je manja od dvadeset stopa, a dole, gladak pod popločan belim i plavim, isprepletana mreža u čijem središtu se nalazio crveni oval s dve strelice, oivičen žutim. Ispod balkona, tri žene u belom sedele su na ravnomerno udaljenim stolicama po rubu mreže, tačno naspram zida kupole, a pored svake žene stajao je po jedan disk s celim hvatom u prečniku; svaki disk je izgledao kao zamagljen kristal i bio je utisnut u pod, a u njemu je čist kristal oblika dugog tankog klina bio okrenut ka središtu odaje. Zamućene kristalne diskove okruživali su metalni prstenovi, označeni poput kompasa, ali s još sitnijim oznakama između večih. Šalon nije mogla da bude sigurna, ali činilo joj se da je najbliži prsten označen ciframa. To je bilo sve. Nikakvi čudovišni oblici. Ona je zamišljala nešto ogromno i crno što je usisalo svetlost. Zgrčila je šake kojima se držala za ogradu da joj ne bi podrhtavale, a kolena je ukočila kako bi stajala nepomično. Šta god da se nalazilo tamo dole, to jeste ukralo Svetlost.

Šapat cipelica najavi novopridošle na balkonu, kroz isti dovratak kuda su i one prošle - oko dvanaestak osmehnutih žena kose vezane navrh glave, u lepršavim plavim svilenim ogrtačima preko haljina, poput kaputa bogato ukrašenih zlatovezom, bez rukava i sa skutima što su se vukli po podu iza njih. Ovi ljudi znali su kako da označe svoje činove. Svakoj ženi je sa ogrlice od teških zlatnih alki visio krupan privezak u obliku tog zlatom optočenog crvenog ovala, a isti oblik se nalazio i na prednjem delu njihovih tankih zlatnih dijadema. Na jednoj su crveni ovali bili od rubina, a ne od emajla, a safiri i mesečevo kamenje gotovo su joj skrivali zlatni obruč nad obrvama; desni kažiprst krasio je težak zlatni pečatni prsten. Bila je visoka i ponosna, crne kose pokupljene u ogromnu loptu i gusto prošarane sedima, mada joj je lice bilo bez bora. Ostale su bile visoke ili niske, punačke, mršave, lepuškaste ili obične, nijedna nije bila mlada, a svaka od njih je oko sebe širila utisak moči; no ova se isticala, i to ne samo zbog dragulja. Krupne tamne oči ispunjavali su joj saosećanje i mudrost, a iz nje je zračila moć zapovedanja, ne samo prosta snaga. Šalon nije moralo da se kaže da je ovo prva savetnica, ali žena to ipak objavi.

„Ja sam Elijs Bersela, prva savetnica Far Madinga.“ Svojim melodičnim glasom, dubokim za jednu ženu, kao da je izdala proglas za koji je očekivala uzvike odobravanja. „Far Mading želi dobrodošlicu Harini din Togara Dva Vetra, gospi od talasa klana Šodejn i posebnoj izaslanici gospe od brodovlja Ata’an Mijera. Svetlost te obasjala i donela ti napredak. Tvoj dolazak razgaljuje svako srce u Far Madingu. Ja svim srcem prihvatam mogućnost da naučim više o Ata’an Mijerama, ali ti mora da si izmučena od puta. Pripremila sam ti udobne odaje u mojoj palati. Kada se odmoriš i kada budeš jela, možemo da razgovaramo; zarad zajedničkog dobrostanja, ako je Svetlosti drago.“ Ostale raširiše donji deo svojih odeždi i napola se pokloniše.