Srce zime

Druga Aes Sedai se trže, pa bacivši još jedan čežnjiv pogled preko ograde, povuče se da prati Kecuejn. To Harini i Šalon nije ostavilo nijedan drugi izbor osim da i one pođu za njom ili da ostanu i pokušaju da same pronađu izlaz. Šalon požuri za ostalima, a ni Harina nije bila manje brza. I dalje držeći savetnice uz sebe, Kecuejn ih povede niz kružne stepenice tihim govoreći. Pošto je Kumira bila između nje i njih tri, Šalon ništa nije mogla da čuje. Kamira i Narvejis pokušaše da govore, ali Kecuejn nijednoj nije dopustila više od nekoliko reči pre nego što je nastavila. Delovala je smireno, nezainteresovano. Ove dve s njom počeše da deluju uzbunjeno. Šta je, tako joj Svetlosti, Kecuejn naumila?

„Ovo mesto te uznemirava?“, iznenada joj se obrati Harina.

„To je kao da sam izgubila oči.“ Šalon se strese od istinitosti te izjave. „Uplašena sam, gospo od talasa, ali ako je Svetlosti drago, mogu da obuzdam svoj strah.“ Svetlosti, nadala se da može. To joj je očajnički trebalo.

Harina klimnu glavom, mršteći se na žene koje su silazile niz stepenice pred njima. „Ne znam da li Elijsina palata ima dovoljno veliku kadu da bismo se zajedno kupale, i sumnjam da znaju za vino s medom, ali pronaći ćemo nešto.“ Skrećući pogled s Kecuejn i ostalih, ona nespretno dodirnu Šaloninu ruku. „Ja sam se bojala u tami kada sam bila dete, a ti me nikada nisi ostavila samu dok taj strah nije nestao. Ni ja tebe neću ostaviti samu, Šalon.“

Šalon promaši stepenicu i jedva se uhvati da se ne skotrlja naglavačke. Harina je nije nazvala po imenu, osim nasamo, još otkada je bila postala gospa od jedara. A nasamo nije bila ovako prijateljski raspoložena još mnogo pre toga. „Hvala ti“, reče, pa s naporom dodade: „Harina.“ Sestra joj ponovo potapša ruku i osmehnu se. Harina nije imala iskustva u osmehivanju, ali taj nespretni pokušaj bio je pun topline.

Međutim, nije bilo ni najmanje topline u pogledu koji je uputila ženama ispred. „Možda stvarno mogu ovde da napravim pogodbu. Kecuejn im je već poremetila balast pa plove na brodu koji je pretegao na jednu stranu. Moraš pokušati da otkriješ zbog čega, Šalon, kada budeš blizu nje. Volela bih da stavim uzdu na Elijsine umnjake - da tako ode od mene, ne uputivši mi ni reč! - ali ne po cenu da Kecuejn ovde upetlja Koramura u neke nevolje.

Moraš otkriti zašto, Šalon.“

„Mislim da se Kecuejn meša u sve onako kao što svi ostali dišu“, s uzdahom odvrati Šalon, „ali pokušaću, Harina. Uradiću sve što mogu.“

„Uvek jesi, sestro. I uvek ćeš. Ja to znam.“

Šalon ponovo uzdahnu. Bilo je prerano da se isprobava dubina novootkrivene topline njene sestre. Priznanje bi moglo doneti oproštaj, ili ne bi, ali ona ne bi mogla da živi i s gubitkom braka i sa svojim činom istovremeno. Ali prvi put otkad joj je Verin otvoreno iznela Kecuejnine uslove za čuvanje njene tajne, Šalon je počela da razmatra priznavanje.

25 Veze

U svojoj sobi u Savetničinoj glavi Rand je sedeo na krevetu, prekrštenih nogu i leđima naslonjen na zid, svirajući srebrom okovanu flautu koju mu je Tom Merilin tako davno poklonio. Pre celogjednog doba. Ova soba, zidova prekrivenih rezbarijama i s prozorima okrenutim ka pijaci Netvin, bila je bolja od one koju su napustili u Kruni Mareda. Jastuci nagomilani iza njega bili su punjeni guščjim paperjem, krevet je imao izvezen svod i zastore, a na ogledalu iznad umivaonika nije bilo nijednog ispupčenja. Čak je i oplata iznad kamenog okvira kamina imala neke jednostavne rezbarije. To je bila soba za dobrostojećeg stranog trgovca. Bilo mu je drago što se dosetio da ponese dovoljno zlata kada je napuštao Kairhijen. Bio je izgubio naviku da mnogo nosi sa sobora. Za Ponovorođenog Zmaja sve je obezbeđeno. A opet, s flautom je mogao da obezbedi neku vrstu kreveta. Ta se melodija zvala Žal za dugom noći, a on je nije čuo nikada ranije u životu. Međutim, Lijus Terin jeste. To je bilo kao i s veštinom crtanja. Rand pomisli kako bi to trebalo da ga plaši, ili ljuti, ali samo je sedeo i svirao dok je Lijus Terin jecao.

„Svetlosti, Rande“, promrmlja Mina, „hoćeš li samo sedeti i duvati u tu stvar?“ Suknje su joj lelujale dok je šetala gore-dole preko cvetnog ćilima. Ona veza s njom i Elejnom i Avijendom davala mu je osećaj kao da nikada nije znao ni za šta drugo, niti mu je išta bilo potrebno. Udahnuo je i bio je vezan za njih; jedno je bilo prirodno koliko i drugo. „ Ako kaže jednu jedinu pogrešnu reč tamo gde mogu da je čuju, ako ju je već izrekla ... Neću nikome dozvoliti da te baci u ćeliju zarad Elaide!“ Nikada nije imao takav osećaj kroz vezu sa Alanom. Nije se promenila, ne sama po sebi, ali od onog dana u Kaemlinu, Alana je kroz vezu sve više ličila na nezvanog gosta, na stranca koji mu viri preko ramena, na kamenčić u čizmi. „Da li moraš to da sviraš? Od toga dobijam želju da plačem, a u isto vreme koža mi se ježi. Ako te dovede u opasnost ...!“ Dočepavši jedan od noževa sa skrivenog mesta u poširokim rukavima, ona ga zavrte.