Srce zime

On odmaknu flautu od usana i preko nje nemo pogleda Min. Lice joj se zacrvenelo i, iznenada zarežavši, ona zafrljači sečivo koje ostade da podrhtava zabodeno u vrata.

„Ona je tamo“, rekao je, koristeći flautu da pokaže pravac. Nesvesno, pomerao je instrument, tačno prateći Alanu. „Uskoro će biti ovde.“ Bila je u Far Madingu još od prekjuče, a njemu nije bilo jasno zbog čega je čekala sve do sada. Alana je bila zbrka osećanja u njegovoj lobanji, napeta i unezverena, zabrinuta ali odlučna, a iznad svega ljutita. Puna gneva koji je jedva obuzdavala. „Ako više voliš da ne budeš ovde, možeš da pričekaš ...“ Min žučno odmahnu glavom. Odmah pored Alane, u njegovoj glavi, ležala je ta zbrka koja je predstavljala nju. I ona je ključala od ljutnje i zabrinutosti, ali ljubav je sijala kroz sve to poput zraka, kada god bi pogledala u njega, a često i kad ne bi. I strah se isto probijao, mada je pokušavala da ga sakrije.

On ponovo nasloni flautu na usne i započe Pijanog torbara. To je bilo dovoljno veselo da i mrtvi živnu. Lijus Terin iskezi mu zube.

Min je stajala, posmatrajući ga, prekrštenih ruku, a onda iznenada cimnu haljinu bolje je nameštajući oko bokova. On s uzdahom spusti flautu i poče da iščekuje. Kada žena počne bez ikakvog razloga da namešta sopstvenu odeću, to je kao muškarac koji zateže veze svoga oklopa i proverava kolane; nameravala je da krene u uspešan napad, a onaj ko pokuša da joj pobegne biće posečen poput psa lutalice. Min je sađa isijavala odlučnost jednako jako kao i Alana - dva sunca koja su pržila u njegovom malom mozgu.

„Nećemo više pričati o Alani, sve dok ne bude došla ovamo“, odlučno mu je saopštila, kao da je on uopšte na tome ustrajavao. Odlučnost, ali još uvek i strah, sada behu jači nego ranije, neprekidno potiskivani i neprekidno su ponovo iskakali.

„Pa naravno, suprugo, ako ti to pričinjava zadovoljstvo“, odvratio je, pognuvši vrat kako su odobravali u Far Madingu. Ona glasno šmrknu.

„Rande, meni je Alivija draga, zaista, iako naspram nje Ninaeva deluje kao kvočka s pilićima.“ S jednom pesnicom na boku, Min se nagnu i prstom mu upre u nos. „Ali ona će te ubiti.“ Grizla je svaki slog.

„Rekla si da će mi pomoći da umrem“, tiho je progovorio. „To su bile tvoje reči.“ Kako će se osećati kada bude umirao? Tužan jer je ostavlja, jer ostavlja Elejnu i Avijendu. Tužan zbog bola koji im je naneo. Voleo bi da vidi i svoga oca pre nego što se sve završi. Izuzimajući sve to, smrt mu se gotovo činila kao olakšanje.

Smrt jeste olakšanje, grozničavo progovori Lijus Terin. Ja želim smrt. Mi zaslužujemo smrt!

„Pomoći mi da umrem nije isto što i ubiti me“, nastavi Rand. Sad je već veoma dobro izvežbao da ne obraća pažnju na taj glas. „Osim ako nisi promenila mišljenje u vezi s onim što si videla.“

Min očajnički zamaha rukama. „Videla sam ono što sam videla, a to je ono što sam ti kazala, ali tako me Jama usuda progutala ako vidim ikakvu razliku. A ne vidim ni zašto ti misliš kako ona postoji!“

„Pre ili kasnije, moraću da umrem, Miri, strpljivo joj je rekao. To su mu rekli oni kojima je morao da veruje. Da bi živeo, moraš umreti. To mu je još uvek bilo bez smisla, ali je bilo hladna, čvrsta činjenica. Baš kao što su i Zmajska proročanstva, kako se činilo, govorila kako on mora umreti. „Neću uskoro, nadam se. Ne nameravam da to uskoro učinim. Žao mi je, Min, nikada nije trebalo da ti dopustim đa se vežeš za mene.“ Ali nije bio dovoljno snažan da to odbije, baš kao što nije bio dovoljno jak da je odgurne od sebe. Bio je preslab za ono što se moralo učiniti. Morao je da upije zimu, toliko da srce zime počne da deluje kao nedeljno podne.

„Da nisi pristao, mi bismo te vezale, i opet bi to uradile.“ Odlučio je kako je bolje da ne pita po čemu bi se onda to razlikovalo od onoga što mu je Alana učinila. Ona je, sasvim sigurno, videla razliku. Na kolenima se popela na krevet i sklopila mu šake oko lica. „Slušaj me, Rande al’Tore. Neću te pustiti da umreš. A ako ti to pođe za rukom meni za inat, pratiću te i vratiću te nazad.“ Odjednom, debela vena razveseljenosti poče da se uvija kroz ozbiljnost koju je osećao u svojoj glavi. Glas joj postade lažno ozbiljan. „ A onda ću te dovesti da živiš ovde. Nateraću te da pustiš kosu do ispod pojasa i moraćeš da nosiš kopču za kosu koja je ukrašena mesečevim kamenjem.“

On joj se osmehnu. Ona je, još uvek, mogla da ga nasmeje. „Nikada nisam čuo za sudbinu koja bi bila gora od smrti, ali mislim da ovo odgovara opisu.“ Neko zakuca, a Min se ukoči. Nečujnim pitanjem usnama oblikovala je Alanino ime. Rand klimnu glavom, a na njegovo veselje, Min ga gurnu na jastuke i baci mu se na grudi. Gledajući uokolo kroz trepavice, ona podiže glavu a on shvati kako ona pokušava da se vidi u ogledalu nad umivaonikom. Konačno je pronašla položaj koji joj se dopadao, upola ležeći na njemu, s jednom šakom pod njegovim vratom a s drugom na njegovim grudima, blizu sopstvenog lica.