Srce zime

Kecuejn ukorači u sobu i zaustavi se, mršteći se na nož zariven u vrata. U haljini od fine tamnozelene vune i s krznom opšivenim ogrtačem koji je pod vratom pridržavala srebrna pribadača, mogla je da prođe kao uspešna trgovkinja ili bankarka, mada su zlatne ptice i ribe, zvezde i meseci - koji su joj visili sa čeličnosive punđe na vrhu glave - bili suviše napadni i za jedno i za drugo. Nije nosila svoj Prsten Velike zmije, tako da je delovalo kako se ipak koliko-toliko trudi da ne privlači suviše pažnje. „Jeste li se vi to, deco, svađali?“, blago je upitala.

Rand je gotovo mogao da oseti kako se Lijus Terin ukočio, poput mačke lutalice koja se drži u senkama. Lijus Terin je bio na oprezu zbog ove žene gotovo koliko i on sam.

Min se, crvena u licu, nespretno uspravi, besno poravnavajući haljinu. „Rekao si da je ona!“, optužila ga je, baš kad je Alana ušla. Kecuejn zatvori vrata.

Alana baci jedan pogled na Min i smetnu je s uma, potpuno se usredsredivši na Randa. Ne skidajući s njega tamne oči, ona smaknu ogrtač i prebaci ga preko jedne od dve stolice u sobi. Čvrsto je stiskala svoje tamnosive suknje. Ni ona nije nosila zlatni prsten Aes Sedai. Od trenutka kada ga je ugledala, vezom prostruja radost. Sve ostalo i dalje je bilo tu, napetost, bes, ali nikada nije očekivao da će osećati radost!

Ne menjajući položaj, on podiže flautu i poče njome da se poigrava. „Treba li da budem iznenađen što te vidim, Kecuejn? Ti iskačeš niotkuda kad ne želim da te vidim i prečesto da bi mi to odgovaralo. Ko te je naučio da Putuješ?“ To mora da je bilo to. Jednog trenutka Alana je bila nejasna svest na ivici njegovih misli, a sledećeg se punom snagom izdigla u njegovoj glavi. Prvo je mislio da je ona sama nekako naučila Putovanje, ali kad je ugledao Kecuejn, sve mu je bilo jasnije.

Alana stisnu usne, a čak je i Min delovala kao da mu ne odobrava. Osećanja koja su tekla zaštitničkom vezom od jedne poskakivala su i migoljila se; od druge se osećala samo ljutnja, sada izmešana s razdraganošću. Zbog čega je Alana radosna?

„Još uvek se ne ponašaš bolje nego koza, vidim“, suvo reče Kecuejn. „Dečače, nešto mi ne pada na pamet da tražim tvoju dozvolu da bih posetila svoje rodno mesto. Što se Putovanja tiče, tebe se ne tiče ni kad ni kako sam išta naučila.“ Otkopčavši ogrtač, zakačila je kopču sebi za pojas, da joj bude pri ruci, pa prebaci odoru preko ruke, kao da je uredno je složiti mnogo bitnije od Randa. Glas joj je bio na ivici razdražljivosti. „Opteretio si me gomilom saputnika, ovako ili onako. Alana je bila toliko grozničava da te ponovo vidi da bi samo kameno srce moglo odbiti da je dovede, a Sorilea je rekla kako neke od onih koje su ti položile zakletvu nisu bile ni za šta dok im nije dozvoljeno da krenu sa Alanom, tako da sam, na kraju, morala da dovedem Nesunu, Serenu, Erijan, Beldejn i Elzu. Da ne pominjem Harinu uz dodatak njene sestre i onog njenog majstora mača. Ta nije znala hoće li se onesvestiti, vrištati ili nekog ujesti kada je otkrila kako Alana ide da te pronađe. A onda su tu i ona trojica tvojih prijatelja crnokaputaša. Nisam sigurna koliko su oni nestrpljivi da te vide, ali i oni su ovde. Pa, sada, kad smo otkrili gde si, mogu da ti pošaljem Morski narod i one sestre, pa se ti nosi s njima.“ Rand skoči na noge uz prigušenu psovku. „Ne! Drži ih dalje od mene!“ Kecuejn zaškilji tamnim očima. „Upozorila sam te već na tvoje izražavanje; neću te ponovo upozoravati.“ Još trenutak se mrštila na njega, a onda klimnu glavom, kao da je zaključila da je primio k srcu njenu opomenu. »Sad, zbog čega ti misliš kako možeš da mi određuješ šta da radim, dečače?“ Rand se borio sam sa sobom. On ovde ne može da izdaje naređenja. Naređivati Kecuejn - to mu ni inače nigde nije uspevalo. Min je rekla da mu je ta žena potrebna, da će ga podučiti nečemu što će morati da nauči, ali to je, ako ništa drugo, samo doprinelo da u njenoj blizini bude još uznemireniji. „Želim da završim svoje poslove ovde i da se tiho povučem", konačno je rekao. „Ako im kažeš, bar se potrudi da shvate kako ne mogu sebi da priuštim da ih držim igde blizu sebe sve dok ne budem spreman da odem.“ Ta žena samo podiže obrvu i posmatrala ga je, čekajući, a on duboko udahnu. Zbog čega uvek sve mora da mu otežava? „Vrlo bih cenio ako ne bi rekla nikome od njih gde se nalazim.“ Oklevajući, vrlo nerado, dodao je: „Molim te.“

„Dobro“, posle kratke stanke reče Kecuejn. „Umeš da se ponašaš kada se potrudiš, čak iako to deluje kao da imaš gadnu zubobolju. Pretpostavljam da mogu sačuvati tvoju tajnu, za sada. Ne znaju svi među njima da si u gradu. O, da, treba da ti kažem da je Merisa vezala Narišmu, Korela Damera, a mladi Hopvil je Dejđinin.“ To je izgovorila kao da su to nebitni delovi obaveštenja na koje je umalo zaboravila.

Ovog puta nije ni pokušao da mrmlja kroz zube, a Kecuejnin šamar otvorenim dlanom zamalo da mu iščaši vilicu. Pred očima mu zaigraše crne tačkice. Neka od žena zasopta.