Srce zime

„Rekoh ti“, ravnim glasom reče Kecuejn. „Nema više upozorenja.“ Min zakorači ka njemu, a on malo odmahnu glavom.To je pomoglo da se tačkice uklone. Želeo je da protrlja vilicu, ali je zadržao ruke pored sebe. Morao je da se prisili da olabavi stisak na flauti. Što se Kecuejn ticalo, tog šamara kao da nikada nije ni bilo.

„Zbog čega bi Flin i ostali prihvatili da budu vezani?“, zahtevao je da zna. „Pitaj ih kada ih budeš video“, odvratila mu je. „Min, čini mi se kako Alana želi da ostane neko vreme nasamo s njim.“ Okrenula se vratima i, ne čekajuči na Minin odgovor, dodala: „Alana, čekaću te dole, u ženskoj sobi. Nemoj predugo. Želim da se vratim nazad na Visove. Min?“

Min pokaza Alani zube. Pokaza ih i Randu. Onda zamahnu rukama, pa krupnim koracima zagrabi za Kecuejn, gunđajući ispod glasa. Zalupila je vrata za sobom.

„Više si mi se dopadao sa sopstvenom kosom.“ Alana je prekrstila ruke pod grudima i posmatrala ga. Ljutnja i radost su se preplitali u vezi. „Nadala sam se da će biti bolje kada ti se budem približila, ali ti si još uvek poput kamena u mojoj glavi. Čak i stojeći ovde teško mogu da razlučim jesi li uznemiren ili ne. No i pored toga, bolje je kada sam ovde. Ne volim da toliko dugo budem razdvojena od svog Zaštitnika.“

Rand nije obraćao pažnju ni na nju ni na uskovitlanu radost koja je tekla vezom. „Nije me pitala zbog čega sam došao u Far Mading“, tiho je rekao, piljeći u vrata kao da može da vidi Kecuejn i kroz drvo. Mora biti da je o tome razmišljala. „Ti si joj rekla da sam ovde, Alana. Mora da si to bila ti. Šta se dogodilo s tvojom zakletvom?“

Alana duboko udahnu, i prošao je jedan trenutak pre nego što je odgovorila: „Nisam sigurna da Kecuejn iole brine za tebe“, odrezala je. „Držim se te zakletve najbolje što mogu, ali ti mi to otežavaš.“ Glas joj otvrdnu, a ljutnja jače pokulja kroz vezu. „Dugujem vernost čoveku koji tek tako odšeta i ostavi me za sobom. Kako bi tačno trebalo da ti služim? ]oš bitnije, šta si to bio uradio?“ Prešavši preko ćilima, stajala je buljeći u njega, dok su joj oči plamtele od besa. On je bio preko stope viši od nje, ali činilo se da ona to i ne primećuje. „Nešto si bio uradio. Znam to. Tri sam dana bila u nesvesti! Šta si to bio uradio?“

„Odlučio sam da, ako već moram da budem vezan, to može da bude neko kome sam rekao da to može.“ Jedva je stigao da uhvati njenu ruku pre nego što mu se spustila na lice. „Dosta mi je šamara za jedan dan.“

Ona mu pokaza zube, ogolivši desni kao da će mu iščupati grkljan. Sada je veza prenosila samo bes i ozlojedenost, uzavrele do usijanja. „Dopustio si nekome da te veže?“, zarežala je. „Kako se usuđuješ! Ko god da je ona, izvešću je pred sud! Postaraću se da bude išibana! Ti si moj!“

„Jer si me ti otela, Alana“, smrknuto je odgovorio. „Kada bi više sestara znalo za to, ti bi završila išibana.“ Min mu je jednom rekla kako može da veruje Alani, kako je videla Zelenu i još četiri sestre „u njegovoj šaci“. Verovao joj je, na neki čudan način, ali i on se nalazio u Alaninoj šaci, a nije želeo tu da bude. „Oslobodi me, i ja ću poricati da se to ikada dogodilo.“ On čak nije ni znao da je to moguće dok mu Lan nije rekao za sebe i Mirelu. „Oslobodi me, i ja ću te osloboditi zakletve.“

Uskovitlani bes koji je kuljao kroz vezu se umanjio, ali nije nestao, međutim, ona se malo umiri a glas joj beše uravnotežen. „Povređuješ mi zglob.“ Znao je da je tako. Kroz vezu je mogao da oseti bol. Pustio ju je, a ona poče da masira zglob mnogo napadnije nego što je to zahtevao bol koji je osećala. I dalje trljajući zglob, sela je na drugu stolicu i prekrstila je noge. Činilo se da se premišlja.

„Razmišljala sam da te se oslobodim“, konačno je progovorila. „Sanjala sam o tome.“ Kratko, obešenjački se nasmejala. „Čak sam zamolila Kecuejn da mi dopusti da joj predam tu vezu. To ti je znak koliko sam bila očajna, kad sam je pitala nešto takvo. Ali ako bi iko mogao da se nosi s tobom, Kecuejn bi mogla. Samo, ona je odbila. Bila je besna što sam to i predložila a da se nisam dogovorila s tobom, prosto zgranuta, ali čak i da si se ti složio, ona ne bi.“ Raširila je ruke. „Tako da si moj.“ Lice joj se nije promenilo, ali dok je to izgovarala, radost ponovo pokulja. „Kako god da sam došla do tebe, ti si moj Zaštitnik i ja snosim odgovornost. To je u meni jako koliko i zakletva kojom sam se obavezala da ću te slušati. U svakom pogledu jednako jako. Zato te neću osloboditi ni za koga dok ne budem znala da je sposobna da se nosi s tobom. Ko te je vezao? Ako je sposobna, dopustiću joj da te ima.“ I mogućnost da je Kecuejn mogla prihvatiti njegovu vezu odaslala je ledene trnce Randu niz kičmu. Alana nikada nije bila sposobna da ga preko veze kontroliše, a nije mislio da bi ijedna sestra to mogla, ali nikada ne bi čikao sreću s tom. Svetlosti!