Srce zime

Na kraju, morali su da dovedu Riejnu, koja je ponovo pokušavala da ubedi jednu bivšu sul’dam da i ona, isto tako, može da usmerava. Riejna je stvarala to tkanje u štalskom dvorištu svakoga dana otkada ga je prvi put istkala da pošalje Merililu; bez mnogo muke mogla je da otvori prolaz na istoj tački u Bremskoj šumi. U palati nije bilo nikakvih karata tog područja koje bi bile dovoljno dobre da Merilila na njima označi mesto logora, a ako bi Elejna ili Avijenda izatkale prolaz, mogle bi da ga otvore na nekom mestu koje bi bilo deset ili više milja dalje od logora nego mala čistina koju je Riejna poznavala. Sneg u Bremskoj šumi prestao je još pre nego što se Siva vratila, pa i pored toga, deset milja po svežem snegu značilo bi, u najboljem slučaju, još bar dva sata. Elejna je htela da se ovo brzo završi. Brzina. Svi moraju brzo da se kreću.

Morski narod mora da je bio svestan meteža koji je naslao u palati, stražarke su jurile hodnicima noseći poruke ovome ili onome, ali Elejna se postarala da im se ništa ne kaže. Ako bi Zaidi palo na pamet da pođe, bila je u stanju da naredi jednoj od vetrotragačica da joj napravi sopstveni prolaz ako bi je Elejna odbila, a vetrotragačice su bile poteškoća koju je trebalo izbeći. Ta se žena već ponašala kao da u palati ima potpuno ista prava kao i sama Elejna. Zaida, koja bi pokusala da bude glavna, mogla je sve da upropasti, to je bilo sigurno koliko i da bi je Melar pohotno merkao.

Činilo se kako je žurba bila iznad Esandinih sposobnosti, no svi drugi su leteli, i dok je sunce stiglo da se uspne u zenit, Elejna se zatekla kako polako jaše Vatrenjaka kroz snegove Bremske šume, gotovo pedeset liga severno od Kaemlina, kako bi divlje guske letele, ali samo jedan korak kroz kapiju do guste šume visokih borova i kožolista i hrastova koji su se prepletali s golim listopadnim drvećem sivkastih grana. Povremeno bi se otvorila poneka široka čistina, prekrivena celcem kao belim ćilimom, devičanski čista, osim otisaka Merililinog konja u trku. Merilila je bila odaslana napred, s pismom, a Elejna, Avijenda i Birgita krenule su jedan sat kasnije kako bi joj dale vremena da stigne do Krajišnika pre njih. Put između Kaemlina i Novog Brema pružao se nekoliko milja zapadnije. Ovde su mogle biti na hiljade liga od bilo kog ljudskog prebivališta.

Za Elejnu je biranje haljine bilo ozbiljno koliko i biranje oklopa. Ogrtač joj je bio postavljen krznom kune da bi bio topliji, ali sama tkanina beše tamnozelena vuna, meka ali debela, a jahaća haljina bila joj je od zelene svile i bez ikakvih ukrasa. Čak su i njene čvrsto pripijene jahaće rukavice bile od obične zelene kože. Osim ako neko potegne mač, ovo je bio oklop u kome se Aes Sedai suprotstavljala vladarima. Jedini vidljiv nakit na njoj bio je mali ćilibarski broš u obliku kornjače, a ako je iko to smatrao čudnim, pa, to je bila njihova stvar. Vojske Krajišnika nisu mogle da se mere s bilo kojom zamkom koju bi joj njeni protivnici mogli postaviti, ili Elaida, ali onih deset sestara - deset, ili više - mogle su biti Elaidine. Nije nameravala da dopusti da je uvežu i odvuku u Belu kulu.

„Možemo da se okrenemo od ovoga i da se vratimo, a da pri tom nemamo toh, Elejna.“ Avijenda je, mršteći se, i dalje bila u aijelskoj odeći, sa svojom jednostavnom srebrnom ogrlicom i teškom narukvicom od belokosti. Njen punački riđan bio je za šaku niži od Vatrenjaka i Birgitinog vitkog sivca Strele, i njime se mnogo lakše upravljalo, mada je jahala daleko sigurnije nego nekada. Noge u tamnim čarapama bile su joj obnažene iznad kolena jer je opkoračila sedlo, ali činilo se da joj je toplo, ako se izuzme to što je šal obmotala oko glave. Za razliku od Birgite, ona nije odustajala od pokušaja da odgovori Elejnu od ovog nauma. „Iznenađenja su sasvim na mestu, ali više će te poštovati ako budu morali da se sretnu s tobom na pola puta.

„Teško da mogu ostaviti Merililu na cedilu“, reče Elejna mnogo strpljivije nego što se stvarno osećala. Možda se više nije osećala iscrpljeno, ali nije se osećala ni posebno osveženo, niti potpuno spremno da trpi zvocanje. Ali nije želela da se breca na Avijendu. „Mogla bi se osećati kao budala ako bi stajala tamo s pismom u kome se kaže da dolazim, a da se ja ne pojavim. Još gore, ja bih se osećala kao budala“.