Srce zime

„Bolje da se osećaš kao budala nego da ispadneš budala“, promrmlja Birgita, upola ispod glasa. Njen tamni ogrtač širio se preko sedla i padao pozadi, a zamršena pletenica padala je sve do pojasa. To što je podigla kapuljaču taman toliko da uokviri lice bio je jedini ustupak hladnoći i naletima vetra koji su povremeno dizali svež sneg poput paperja. Nije želela da joj bilo šta zaklanja vidik. Preklop na navlaci za luk o sedlu koji je služio da sačuva tetivu od vlage, bio je sklonjen da bi mogla brzo dohvatiti oružje. Predlog da nosi mač odbijen je s istim gađenjem koje bi Avijenda pokazala da je Elejna zamoli da ga nosi. Birgita je umela da se služi lukom, ali je tvrdila da bi probola samu sebe ako bi pokušala da isuče mač. I pored toga, njen kratki zeleni kaputić utopio bi se u šumu u neko drugo doba godine, a za divno čudo, njene široke nogavice bile su iste boje. Sada je bila Zaštitnica, ne glavna zapovednica Kraljičine garde, iako nije bila zadovoljna tim zvanjem onoliko koliko bi se moglo očekivati. Veza je prenosila ozlojeđenost koliko i oprez.

Elejna uzdahnu, para joj izađe iz usta. „Vas dve znate šta se nadam da ću postići ovde. Znale ste to još otkad sam donela tu odluku. Zbog čega se, odjednom, odnosite prema meni kao da sam od stakla?“

Njih dve se zgledaše - svaka je čekala da ona druga progovori, a onda se iznenada okrenuše i zapiljiše pravo preda se, a ona je, isto tako iznenadno, znala.

„Kada se moje dete rodi“, suvo je saopštila, „obe možete da se prijavite da joj budete dojilje.“ Ako njeno dete bude „ona“. Ako je Min to i rekla, to se izgubilo u Avijendinim i Birgitinim vinom zamućenim sećanjima na tu noć. Možda bi bilo bolje prvo imati sina, tako da bi mogao da počne sa obukom pre nego što mu sestra pristigne. A opet, kći je osiguravala nasleđe, dok bi sin jedinac bio odgurnut u stranu, a koliko god da je želela više od jednog deteta, ništa nije govorilo da će ih imati još. Svetlost joj poslala više od jednog Randovog deteta, ali morala je da bude praktična. „Meni dojilja nije potrebna.“

Avijendini suncem opaljeni obrazi potamneše od stida. Birgita nije promenila izraz lica, ali isto osećanje pokulja kroz zaštitničku vezu.

Jahale su polako, prateći Merililine tragove gotovo dva sata, a Elejna je baš razmišljala kako mora da su vrlo blizu najbližeg logora, kada Birgita iznenada pokaza napred i reče: „Šijenarci“, a onda oslobodi luk u navlaci. Obazrivost je progutala ozlojeđenost, kao i sve ostalo u vezi. Avijenda dotače dršku noža o svom pojasu, kao da želi da se uveri kako je još uvek tu.

Čekajući ispod drveća, podalje od Merililinog traga, muškarci i konji bili su tako nepomični da ih je Elejna gotovo smatrala nekom vrstom prirodne pojave sve dok nije raspoznala čudne oklembešene perjanice na njihovim kalpacima. Njihovi atovi nisu imali oklop, što je često bio slučaj sa šijenarskom teškom konjicom, ali ratnici su nosili verižnjače i štitnike, s mačevima dugačkih balčaka na leđima, a s njihovih pojasa i sedla visili su mačevi i topuzi. Tamnim očima nikada nisu treptali. Jedan konja je mahnuo repom i taj je pokret delovao potpuno nestvarno.

Čovek oštrog lica i hrapavog glasa progovori dok su Elejna i druge dve žene zauzdavale konje pred njim. Ukras na vrhu njegovog kalpaka delovao je poput uskih krila. „Kralj Easar šalje ti uveravanja o vašoj bezbednosti, Elejna Sedai, a ja tome dodajem i svoja sopstvena. Ja sam Kajen Jokata, lord od Fal Ejsena i neka bi me Mir odbacio i Pustoš mi progutala dušu ako bi zlo snašlo tebe ili bilo koga ko je s tobom dok ste u mom logoru.“

To nije bilo onoliko utešno koliko bi Elejna možda poželela. Sva ta uveravanja u njenu bezbednost samo su pojasnila da je bilo nekih pitanja u vezi s tim, i da ih možda još uvek ima. „Zar jednoj Aes Sedai treba uveravanje Šijenaraca?“, rekla je. Počela je da se priseća vežbe u smirivanju za polaznice i shvatila je da joj nije ni potrebna. Vrlo čudno. „Možete povesti, lorde Kajene.“ On samo klimnu glavom i okrenu svoga konja.

Neki među Šijenarcima su, ne menjajući izraz lica, bacali poglede na Avijendu prepoznavši jednu Aijelku, ali većinom su samo krenuli za njima. Tišinu kratkog jahanja prekidao je samo zvuk kopita koja su lomila tvrđi sneg ispod novog. Bila je u pravu. Šijenarski logor bio je vrlo blizu. Počela je da primećuje predstraže, na konjima i naoružane, samo nekoliko trenutaka kasnije, a ubrzo potom ujahali su u logor Šijenaraca.