Srce zime

„Želim ti dobrodošlicu, Elejna Sedai“, reče Easar Šijenarski. „Mir i Svetlost neka te prate.“ On je bio nizak čovek, ništa viši od nje, vitak u kaputu boje bronze, s licem bez bora i pored perčina sede kose koji mu je visio s jedne strane glave. Gledajući njegove tužne oči, podsetila se da je on bio mudar vladar, vrstan diplomata i veoma dobar ratnik. Na prvi pogled, nije delovao tako. „Mogu li da ti ponudim vino? Začini nisu sveži, ali s vremenom su dobili dodatnu oštrinu.“

„Kada nam je Merilila saopštila da ćeš danas doći čak iz Kaemlina, priznajem da bih posumnjala u nju, samo da nije Aes Sedai.“ Etenajil Kandorski, možda za pola šake viša od Merilile, beše punačka, crne kose pomalo prošarane sedima, ali i pored njenog osmeha, u njoj nije bilo ničeg majčinskog. Bila je obavijena kraljevskim dostojanstvom koliko i finom plavom vunenom odećom. Oči su joj takođe bile plave, jasne i trezvene.

„Drago nam je da jesi došla“, Paitar Arafaeljanin progovorio je iznenađujuće dubokim, bogatim glasom, od kog Elejna nekako oseti toplinu. „Ima mnogo toga o čemu treba da razgovaramo s tobom.“ Vandena jeste bila rekla da je on najlepši čovek u Krajinama, a možda je i bio, nekada davno, ali starost mu je izbrazdala lice dubokim borama, a na glavi mu je bio preostao samo venčić kratke sede kose. Mada, jeste bio visok i širokih ramena, u jednostavnom zelenom, i jeste delovao snažno. I nije bio budala.

Dok su ostali nosili godine s dostojanstvom, Tenobija Saldejska se dičila svojom mladošću, iako ne i lepotom, uz orlovski nos i široka usta. Njene iskošene, gotovo ljubičaste oči u visini s Elejninim bile su njena najlepša odlika. Dok su se drugi odevali jednostavno, iako su vladali čitavim narodima, njena bledoplava haljina bila je ukrašena biserima i safirima, a još safira je nosila u kosi. Prikladno za dvor, ali ne i za jedan logor. A dok su drugi bili uljudni... „Tako ti Svetlosti, Merilila Sedai“, visokim glasom reče Tebonija mršteći se, „znam da govoriš istinu, ali ona više liči na dete nego na jednu Aes Sedai. A nisi pomenula i da dovodi i crnooku Aijelku.“

Easar ne promeni izraz lica, ali Paitar stisnu usne, a Etenajil čak na trenutak skrenu pogled ka Tenobiji, onako kako bi to majka učinila. Vrlo narogušena i nezadovoljna majka.

„Crne?“, zbunjeno progunđa Avijenda. „Moje oči nisu crne. Nikada nisam ni videla crne oči osim kod torbara, sve dok nisam prešla preko Zmajevog zida.“

„Ti znaš da govorim samo istinu, Tenobija, i mogu da ti pružim uveravanja...“, započe Merilila.

Elejna je utiša jednim dodirom ruke. „Dovoljno je da znaš da sam Aes Sedai, Tenobija. Ovo je moja sestra Avijenda, od septe Devet dolina Taardad Aijela.“ Avijenda im se osmehnu - tačnije, pokaza zube. „Ovo je moj Zaštitnik, gospa Birgita Trahelion.“ Birgita se kratko nakloni, dok joj se zlatna pletenica ljuljala.

Obe objave izazvale su isti broj zapanjenih pogleda - jedna Aijelka joj je sestra?. Njen Zaštitnik je žena?. - ali Tenobija i ostali vladali su zemljama na ivici Pustoši, gde su noćne more zaista umele da hodaju usred bela dana, a svako ko bi sebi dozvolio da bude i previše zaprepašćen bio je mrtav. Međutim, Elejna im nije dala priliku da se potpuno oporave. Napadni pre nego što znaju šta radiš, rekao je Garet Brin, i nastavi da napadaš dok ih ne pregaziš ili se ne probiješ između njih.

„Možemo li smatrati da smo završili s ljubaznostima?“ rekla je, uzimajući pehar s poslužavnika koji je postavio stari vojnik; iz njega se širio miris začinjenog vina. Osetila je kako talas upozorenja plovi niz zaštitničku vezu, i videla je kako Avijenda iskosa baca poglede na pehar, ali nije imala nameru da pije. Bilo joj je drago što nijedna od njih nije progovorila. „Samo bi budala pomislila da ste prešli sav ovaj put samo da biste napali Andor!“, rekla je, polazeći ka stolicama i sedajući. Vladari ili ne, nije im preostalo ništa osim da bulje u njena leđa. U Birgitina leđa, pošto je ona stala iza nje. Kao i uvek, Avijenda se spusti na pod i uredno, lepezasto raširi suknje. Pratili su je. „Ponovorođeni Zmaj vas dovodi ovamo“, nastavila je Elejna. „Tražili ste ovaj prijem kod mene zato što sam bila u Falmeu. Pitanje je, zbog čega vam je to bitno? Mislite li da mogu o onome što se tamo dogodilo da vam kažem više od onoga što već znate? Oglašen je Rog Valera, mrtvi junaci iz legendi pojahali su protiv seanšanskih osvajača, a Ponovorođeni Zinaj borio se sa Senkom na nebu, gde su svi mogli da ga vide. Ako znate toliko, znate koliko i ja.“

„Prijem?“, s nevericom prozbori Tenobija, zastavši usred sedanja. Logorska stolica zakrcka kada se spustila do kraja. „Niko nije zahtevao nikakav prijem! Čak i kad bi već držala presto Andora...“