Srce zime

Izuzev Tenobije, činilo se da Krajišnici nisu uopšte oduševljeni što su saznali gde da nađu Randa. Etenajil ispusti dug dah, gotovo uzdah, a Easar samo klimnu glavom i zamišljeno napući usne. Paitar ispi pola svog vina, što je bio njegov prvi pravi gutljaj. Izgledalo je kako se, koliko god želeli da pronađu Ponovorođenog Zmaja, ne raduju što će se susresti s njim. Tenobija, s druge strane, pozva starog vojnika da joj donese vino, pa nastavi o tome koliko želi da vidi svog ujaka. Elejna nikada ne bi pomislila da ona gaji toliko naklonosti prema rodbini.

U ovo doba godine noć je rano padala, i preostalo je još samo nekoliko sati dnevnog svetla, što je Easar istakao nudeći im krevete da prenoće. Etenajil je predložila svoj sopstveni šator, jer je udobniji, no niko od njih nije delovao razočarano kada je Elejna saopštila kako mora smesta da krene.

„Prosto je neverovatno kako možete da prelazite tolike razdaljine tako brzo“, promrmlja Etenajil. „Čula sam Aes Sedai kako govore o nečemu što se zove Putovanje. Izgubljeni Talenat?“

„Jeste li sreli mnogo sestara dok ste putovali?“, upita je Elejna. „Nekoliko“, odvrati Etenajil. „Čini se da Aes Sedai ima posvuda.“ Čak je i Tenobijino lice iznenada postalo bezizražajno.

Dopuštajući Birgiti da joj prebaci kunicom postavljen ogrtač preko ramena, Elejna klimnu glavom. „I ima ih. Hoćete li narediti da nam dovedu konje?“

Niko nije ponovo progovorio dok nisu izašli iz logora jašući kroz drveće. Zadah konja i smrad poljskih nužnika u logoru nisu delovali prejaki, ali bez njih je ovde vazduh deluje veoma sveže, a sneg nekako beše belji.

„Bila si veoma tiha, Birgita Trahelion“, reče Avijenda, petama obadajući svog riđana. Uvek je verovala da će se životinja zaustaviti ako je neprekidno ne podseća da nastavi.

„Zaštitnica ne govori u ime svoje Aes Sedai; ona krvavo sluša i čuva joj leđa“, suvo odvrati Birgita. Nije bilo verovatno da u šumi ima ikoga ko bi im mogao biti pretnja, ovako blizu logora Šijenaraca, ali luk joj i dalje nije bio pokriven, a pogledom je pretraživala drveće.

„Mnogo ishitreniji način pregovaranja od onoga na koji sam navikla, Elejna“, reče Merilila. „Ovakvo nešto obično zahteva dane i nedelje razgovora, ako ne i mesece, pre nego što se išta dogovori. Imala si sreće da nisu Domanci. Ili Kairhijenjani“, dodala je trezveno. „Krajišnici su osvežavajuće otvoreni i iskreni. Lako je nositi se s njima.“

Otvoreni i iskreni? Elejna blago odmahnu glavom. Želeli su da pronađu Randa, ali skrivali su zašto. Takođe su skrivali i prisustvo sestara. Bar će se kretati podalje od njega kada ih bude okrenula ka Murandiji. To će morati da bude dovoljno, za sada, ali moraće da ga upozori, čim bude uspela da osmisli kako to da učini a da ga ne dovede u opasnost. Pazi na njega, Min, pomislila je. Pazi na njega, za sve nas.

Nekoliko milja od logora, zaustavila je konja da bi proučila šumu jednako pomno kao Birgita. Pogotovo iza njih. Sunce je bilo nisko nad vrhovima drveća. Bela lisica u trku za trenutak se pojavila i onda nestala. Nešto zatreperi na goloj sivoj grani, možda ptica, ili veverica. Tamni jastreb iznenada se stušti s neba, a tanušan pisak zapara vazduh i odjednom se prekide. Nisu ih pratili. Nisu je brinuli Šijenarci, nego one skrivene sestre. Iscrpljenost, koja je ranije bila nestala zbog Merililinih novosti, sada se vratila mnogo jača, pošto je završila svoj sastanak s Krajišnicima. Ništa nije želela više nego da se što pre popne u krevet, ali to nije želela toliko da bi nepoznatim sestrama odala tkanje Putovanja.

Mogla je da izatka prolaz do štalskog dvorišta palate, ali samo uz opasnost da ubije nekoga ko bi se našao na tom mestu, pa ga je zato izatkala do drugog mesta koje je jednako dobro poznavala. Bila je toliko umorna da joj je bilo naporno da tka, toliko umorna da nije ni pomislila na angreal prikačen na haljinu dok se srebrni procep nije pojavio u vazduhu, i dok se nije ukazalo polje prekriveno smeđom travom povijenom od ranijih snegova - polje malo južnije od Kaemlina kuda ju je Garet Brin često vodio da posmatra kraljičine gardiste kako jašu po zapovedi, razbijajući kolonu da bi se prestrojili u redove od po četvorice, poravnani rame uz rame.

„Hoćeš li samo da gledaš u to?“, zapita je Birgita.

Elejna zatrepta. Avijenda i Merilila su je zabrinuto posmatrale. Birgitino lice ništa nije odavalo, ali zabrinutost je strujala i preko veze.

„Samo sam se zamislila“, reče Elejna, pa obode Vatrenjaka ka prolazu. Krevet će biti divan.

Kratko su jahali od starog polja za vežbu do visokih zalučenih kapija na bledim, pedeset stopa visokim gradskim zidinama. Dugačke trgovačke radnje su se nizale na prilazu kapijama, u ova doba prazne, ali oštrooki stražari su i dalje budno pazili. Posmatrali su je dok je jahala ka njima, naoko je ne prepoznajući. Verovatno plaćenici. Oni je ne bi znali, osim ako bi je videli na Lavljem prestolu. Uz pomoć Svetlosti, i sreće, videće je tamo.