Srce zime

„Surot će mi pokazati dobar deo Altare koji je sad pod mojom upravom, golupčiću“, rekla je. Njen nožić s pojasa bio je zabijen u stub kreveta i još uvek su ležali na izgužvanim lanenim čaršavima i upetljani u posteljinu - on samo sa svilenom maramom koja mu je prekrivala ožiljak oko vrata, a ona samo u sopstvenoj koži. To je bila vrlo dobra koža - glatka kao bilo koja koju je ikada dotakao. Lenjo je dugim, zeleno lakiranim noktom prelazila preko njegovih ožiljaka. Ovako ili onako, skupio ih je poprilično, i to ne zato što nije pokušavao da ih izbegne. Njegova koža ne bi mnogo vredela da se da na doboš, to je bilo sigurno, ali ona je bila opčinjena ožiljcima. „To u stvari nije bila njena zamisao. Tuon misli da bi mi... pomoglo... ako bih to videla sopstvenim očima, umesto samo na karti, a šta god ta devojka predloži, Surot izvršava. Mada, ona bi volela da je to završeno još juče. Ići ćemo to’rakenom, tako da ćemo brzo prelaziti razdaljine. Po dve stotine milja u jednom danu, kako se čini. O, nemoj da deluješ bolesno, prasence. Neću te terati da se pentraš na jednog od tih stvorova.“

Met ispusti uzdah olakšanja. Nije njega uznemiravala mogućnost leta. Činilo mu se da bi mu se, možda, to zaista dopalo. Ali ako bi izbivao iz Ebou Dara na bilo koje vreme, samo Svetlost zna da bi Teslina ili Džolina ili ta Edesina mogle postati dovoljno nestrpljive da urade nešto glupavo, ili kakva bi glupost mogla Beslanu da padne na pamet. Brinuo je zbog Beslana gotovo koliko i zbog žena. Tilin, uzbuđena zbog svog predstojećeg leta na seanšanskoj zveri, ličila je na orla više nego ikada.

„Biću odsutna malo više od nedelju dana, medenjaku. Hmmm.“ Zeleni nokat prelazio je preko stope dugačkog namreškanog ožiljka koji mu se pružao preko rebara. „Treba li da te vežem za krevet da bih bila sigurna kako ćeš biti bezbedan dok se ne vratim?“

Odgovoriti na njen zlobni osmeh svojim najpobedničkijim kezom bilo je pomalo naporno. Bio je prilično siguran da se ona šali, ali samo prilično. Odeća koju je danas odabrala za njega bila je sva crvena, da su oči od nje bolele; sve je bilo crveno osim cvetova izvezenih na kaputiću i ogrtaču, u svakom slučaju, i osim njegovog crnog šešira i marame. Zbog bele čipke oko vrata i zapešća sve ostalo je delovalo još crvenije. No on se ipak nekako uvuče u nju, nestrpljiv da se što pre udalji iz njenih odaja. S Tilin, čovek je morao da bude dovoljno mudar da ne bude suviše siguran ni u šta. Jer je bilo moguće i da se ne šali.

Tilin nije preterivala kad je govorila o Surotinom nestrpljenju, kako se čini. Za manje od dva sata - sudeći po draguljima ukrašenom stonom satu u Tilininoj dnevnoj sobi, koji je bio poklon od Surot - pratio je kraljicu do dokova. Pa, Surot i Tilin jahale su ispred dvadesetak njih od Krvi, koji će ih pratiti, i njihovih raznoraznih so’đina, žena i muškaraca koji su saginjali upola obrijane glave pred Krvlju, a sve ostale posmatrali dignuta nosa, dok je on jahao iza njih, na Kockici. Ljubimac kraljice Altare nije mogao da jaše s Krvlju, koja je uključivala i samu Tilin sada, naravno. Nije on baš nasledni sluga ili nešto tako visoko.

Krv i većina so’đina su jahali dobre životinje, svilenkaste ždrepce izvijenih vratova i mekog koraka, škopce širokih grudi sa grozničavim očima i snažnim leđima. Njegova sreća izgleda nije imala nikakvog uticaja na trke konja, ali on bi se kladio na Kockicu nasuprot bilo kog od njih. Riđi škopac široke njuške nije bio dopadljiv, ali Met je bio siguran da trči brže od gotovo svih tih lepih životinja na kratkoj i od svih njih na dugoj stazi. Posle toliko vremena u štalama, Kockica je želeo da poigrava, kad već nije mogao da trči, i bila je potrebna sva Metova veština - pa, sva veština koju je stekao sa sećanjima svih tih drugih ljudi - da obuzda životinju. No pre nego što su prošli i pola puta do dokova, noga je počela da ga probada u kuku. Ako je nameravao da napusti Ebou Dar u skorije vreme, to će morati da uradi morem, ili s Lukinom predstavom. Imao je dobre zamisli o tome kako će naterati tog čoveka da krene pre proleća, ako već dođe do toga. Opasne zamisli, možda, ali nije imao mnogo izbora. Druga mogućnost bila je još opasnija.

Nije bio sam pozadi. Više od pedesetoro muškaraca i žena, blagosloveno odevenih u debele, vunene bele ogrtače preko providne odeće u kojoj su obično šetali uokolo, marširalo je iza njega u dva reda, a neki su vodili velike tovarne konje s pleterima punim đakonija. Krv nije mogla bez svojih slugu; tačnije, činilo se da misle kako će im biti teško da noće jer ih je tako malo. Da’kovejli su retko podizali pogled s kaldrme, a lica su im bila blaga poput mleka. Jednom je video jednog da'kovejla koga su poslali na bičevanje - čoveka žute kose, otprilike njegovih godina - i taj je otrčao da donese oruđe za sopstveno kažnjavanje. Nije čak pokušao ni da uspori niti da se sakrije, a još manje da izbegne bičevanje. Met nije mogao da shvati takve ljude.