Srce zime

Drugi put toga dana Met se strese. Šteta što ta devojka nije otišla sa Surot i Tilin. Čovek kome su dali čitav hleb ne bi trebalo da se žali zato što nedostaje nekoliko mrvica, ali Aes Sedai i Seanšani, golam koji ga proganja i starci koji zabadaju noseve i mršavc devojke koje pilje u njega - sve to bi bilo dovoljno da se svako naježi. Možda bi trebalo da zaboravi na gubljenje vremena u držanju noge u vreloj vodi.

Bolje se osećao kada je poslao Lopina da mu donese ostatak njegove odeće iz ormana s Beslanovim igračkama. I Nerina da pronađe Džuilina.

Noga ga je još uvek pekla kao da je u plamenu i klecala svaki put kada bi pokušao da hoda, ali ako nije hteo da gubi vreme, onda je trebalo i da se privikne da se kreće na njoj. Želeo je da ode iz Ebou Dara pre nego što se Tilin vrati, a to mu je davalo deset dana. I manje, ako je želeo da bude siguran.

Kada je hvatač lopova proturio glavu kroz vrata spavaće sobe, Met se proučavao u Tilininom stojećem ogledalu. Crvena odeća bila je ugurana u orman sa ostalim što mu je dala. Možda će sledeći Tilinin ljubimac imati neke koristi od njih. Odenuo je najjednostavniji kaput koji je imao, od dobro tkane plave vune bez veza - onakav kakav bi čovek nosio s ponosom, a da ne pilje svi u njega. Pristojan kaput.

„Možda malo čipke“, promrmljao je, prstima prelazeći po okovratniku svoje košulje. „Samo malo.“ To je zaista vrlo jednostavan kaput, kad bolje razmisli. Gotovo ozbiljan.

„Ne znam ništa o čipki“, rekao je Džuilin. „Jesi li me zato tražio?“

„Ne, naravno da nisam. Zbog čega se keziš?“ Nije se samo kezio; osmeh mu je gotovo prepolovio tamno lice na dva dela.

„Srećan sam, to je sve. Surot je otišla, a ja sam srećan. Ako nisi hteo da me ispituješ o čipki, šta si hteo?“

Krvi mu i krvavog pepela! Ta žena za koju se zanimao, mora da je Surotina da’kovejl! Neka koju nije povela sa sobom. Sasvim sigurno nije imao nijedan drugi razlog da se zanima je li ona otišla, a još manje da bude srećan zbog toga. I taj čovek hoće da uzme jednu od njenog vlasništva! Pa, možda to i nije bilo tako mnogo u poređenju sa otmicom nekoliko damana.

Došepavši da obgrli Džuilina oko ramena, Met ga povede u dnevnu sobu. „Potrebna mi je haljina kakvu nose damane, za ženu otprilike ove visine“, pokazivao je prema svojim ramenima. Osmehivao mu se svojim najiskrenijim osmehom, ali Džuilinov osmeh je upadljivo bledeo. „Trebaju mi i tri haljine za sul’dam, kao i jedan a’dam. A onda mi je sinulo da je čovek koji bi najbolje znao kako nešto ukrasti a ne biti uhvaćen, upravo hvatač lopova.“

„Ja sam hvatač lopova“, zareža taj čovek, odgurnuvši Metovu ruku, „nisam lopov!“

Met pusti da mu osmeh izbledi. „Džuiline, znaš da je one sestre moguće izvesti iz grada jedino ako stražari i dalje budu mislili da su one damane. Teslina i Edesina nose ono što je potrebno, ali moram da prerušim Džolinu. Surot se vraća za deset dana, Džuiline. Ako dotle ne budemo nestali, vrlo je verovatno da će tvoja draga i dalje biti njeno vlasništvo kada krenemo.“ Nije mogao da se otarasi osećanja kako, ne budu li dotad nestali, niko od njih neće ni otići. Svetlosti, čovek može da se smrzne nasmrt od drhtanja u ovom gradu, čak i ako se nalazi unutra.

Nabivši pesnice u džepove svog tamnog tairenskog kaputa, Džuilin mu je pokazivao zube. U stvari, pokazivao je zube nečemu iza njega, nečemu što se nije dopadalo hvataču lopova. Konačno, iskrivio je lice i promrmljao: „Neće biti lako.“

Dani koji su usledili bili su sve samo ne laki. Služavke su se kikotale i smejale zbog njegove nove odeće. Tačnije, stare odeće. Kezile su se i kladile se, tamo gde je mogao da ih čuje, koliko će brzo moći da se presvuče kada se Tilin bude vratila - činilo se da većina misli kako će trčati hodnicima, žurno svlačeći šta god bude tada imao na sebi čim bude čuo da je krenula nazad ali on nije obraćao pažnju na njih. Osim onog dela o Tilininom povratku. Prvi put kada je neka služavka to pomenula, gotovo da je iskočio iz sopstvene kože pomislivši da se, iz nepoznatih razloga, već vratila.

Veliki broj žena i gotovo svi muškarci tumačili su njegovu promenu odeće kao znak da odlazi. Bežanje, tako su to nazivali neodobravajući, i činili su sve što su mogli da ga spreče. U njihovim očima, on je bio melem za Tilininu zubobolju, i nisu želeli da se ona vrati i ugrize ih zato što su ga izgubili. Da se nije pobrinuo da Lopin ili Nerim uvek budu u Tilininim odajama čuvajući njegove stvari, odeća bi mu ponovo nestala, a samo su Vanin i Crvenruke uspevali da spreče da Kockica nestane iz štala.