Zenica sveta

„Pa, bio je budala ako je tako mislio“, rekao je Perin odlučno. „A ti si bio budala što si ga slušao.“ Nije zvučao ljutito. Bilo je teško naljutiti Perina. Ali, ponekad bi ga razdražile Metove nestalne ideje, i sada je bilo malo nervoze u njegovom glasu. „Pretpostavljam da je takođe tvrdio kako ćemo posle svi živeti u novom Dobu legendi.“

„Nisam rekao da sam mu poverovao“, pobunio se Met. „Samo sam ga slušao. I Ninaeva ga je čula. Mislio sam da će odrati i mene i stražara. Rekao je da mnogo ljudi veruje u to, ali boje se da kažu, boje se od Aes Sedai ili Dece svetla. Nije hteo da kaže ništa više zato što je Ninaeva naletela na nas. Rekla je trgovcu, a on je rekao da će to biti poslednje putovanje tog stražara s njim.“

„I bolje“, rekao je Perin. „Zmaj da nas spase? Zvuči kao da pričam s Koplinom.“

„Kakva bi to velika nevolja trebalo da se desi, pa da bude potreban Zmaj da nas spase?“, pitao se Rand. „Kao da tražiš pomoć od Mračnog.“

„Nije rekao“, odgovorio je Met s nelagodom. „I nije spomenuo nikakvo novo Doba legendi. Rekao je da će svet biti rastrgnut Zmajevim dolaskom.“

„To će nas sigurno spasti“, suvo reče Perin. „Još jedno Slamanje.“

„Plamena mi!“, zareža Met. „Samo pričam šta mi je stražar rekao.“

Perin odmahnu glavom. „Samo se nadam da će Aes Sedai i taj Zmaj, bio on lažan ili ne, ostati gde su. Možda će tako Dve Reke biti pošteđene.“

„Misliš da su zaista Prijatelji mraka?“, namršti se Met zamišljeno.

„Ko?“, upita Rand.

„Aes Sedai“, nastavi Met.

Rand pogleda ka Perinu, koji sleže ramenima. „Priče“, poče lagano, ali ga Met prekide;

„Ne kažu sve priče da su one služile Mračnom, Rande.“

„Svedosti, Mete“, reče Rand, „izazvale su Slamanje. Šta bi još hteo?“

„Pretpostavljam“, uzdahnu Met, ali već sledećeg trenutka ponovo se cerio. „Stari Bili Kongar kaže da ne postoje ni Aes Sedai, ni Prijatelji mraka... Kaže da su to samo priče. I rekao je da ne veruje ni u Mračnog.“

Perin je frknuo; „Kongarove koplinske priče. Šta drugo i očekuješ?“

„Stari Bili je imenovao Mračnog. Kladim se da to niste znali.“

„Svetlosti!“, uzdahnuo je Rand.

Metov kez se raširio. „Bilo je to prošlog proleća, baš pre no što su gusenice napale samo njegovo polje i ničije više. Baš pre no što su svi u njegovoj kući oboleli od žutice. Čuo sam ga. Još priča kako ne veruje, ali kad god ga sada pitam da imenuje Mračnog, gađa me nečim.“

„Dovoljno si budala da uradiš tako nešto. Zar ne, Metrime Kauton?“ Ninaeva al’Mera stupila je među njih, tamne pletnice prebačene preko ramena, skoro nakostrešena od besa. Rand je brže-bolje ustao. Vitka i jedva Metu do ramena, u tom trenutku Mudrost se činila višom od svih njih, bez obzira na to što je bila mlada i lepa. „Tada sam i sumnjala da je Bili Kongar uradio tako nešto, ali smatrala sam da ti imaš toliko pameti da ga ne navodiš na to. Možda si dovoljno star za ženidbu, Metrime Kauton, ali tebe, u stvari, ne bi trebalo puštati dalje od majčine kecelje. Još malo, pa ćeš i ti imenovati Mračnog.“

„Ne, Mudrosti“, bunio se Met, koji je izgledao kao da bi radije bio na bilo kom drugom mestu nego tu. „Bio je to stari Bil — mislim, gazda Kongar, ne ja! Krv i pepeo, ja...“

„Pazi šta pričaš, Metrime!“, upozorila ga je Ninaeva.

Rand se ispravio iako nije gledala u njega. I Perin je delovao posramljen. Kasnije, neko će se skoro sigurno žaliti zato što ih je izgrdila žena ne mnogo starija od njih. Neko se uvek žalio posle Ninaevine grdnje, mada ne tamo gde bi ona mogla da ga čuje. Ali, razlika u godinama izgledala je više no dovoljna kada bi se suočili s njom, pogotovu kada je bila besna. Štap u njenoj ruci bio je debeo najednom kraju, a vitak prut na drugom i moglo se desiti da neko, za koga je Ninaeva mislila da se ponaša kao budala, dobije po glavi, rukama ili nogama, bez obzira na godine ili položaj.

Mudrost je zaokupila svu njegovu pažnju tako čvrsto da Rand isprva nije ni primetio da ona nije bila sama. Kada je uvideo svoju grešku, počeo je da razmišlja o odlasku bez obzira na to šta će Ninaeva kasnije reći ili uraditi.

Nekoliko koraka iza Mudrosti stajala je Egvena i napeto posmatrala šta se dešava. Iste visine kao i Ninaeva, iste tamne kose, u tom trenutku bila je odraz Ninaevinog raspoloženja, ruku prekrštenih ispod grudi i usana prkosno stisnutih. Kapuljača mekog sivog ogrtača bacala joj je senku preko lica, a u njenim krupnim kestenjastim očima sada nije bilo smeha.

Da je bilo pravde, mislio je, to što je bio dve godine stariji od nje trebalo je da mu da neku prednost, ali uopšte nije bilo tako. Ni u najboljim okolnostima nije bio baš spretan u razgovoru s nekom od seoskih devojaka, svakako ne kao Perin. Ali kad god bi mu Egvena uputila taj napeti pogled, sasvim raširenih očiju, izgledalo je kao da je svako zrnce njene pažnje bilo posvećeno njemu, i tada jednostavno nije mogao da natera reči da teku kuda on hoće. Možda bi mogao da se izvuče čim Ninaeva završi. Ali znao je da to neće učiniti, iako nije shvatao zašto.