Zenica sveta

Vojnici se zbunjeno pogledaše, a neki od strelaca s nelagodom spustiše svoje lukove. Tek tada Elejna spusti ruke, kao da ih je podigla samo zato stoje ona tako htela. Gavin je oklevao, a onda učini kao i ona. Rand vide koliko lukova nije bilo spušteno. Mišići na stomaku su mu se tako zgrčili da je pomislio kako bi mogli da zaustave bojnu strelu izbačenu s dvadeset koraka.

Čovek s oficirskim epoletama bio je najviše zbunjen. „Moja gospo, oprostite mi, ali lord Galadedrid je prijavio da neki prljavi seljak vreba u vrtovima, naoružan, i ugrožava moju gospu Elejnu i mog lorda Gavina.“ Pogleda Randa, i zazvuča odlučnije. „Molim da se moja gospa i moj gospodar odmaknu, hteo bih da privedem ovog zlikovca. Ovih dana je suviše probisveta u gradu.“

„Zaista sumnjam da je Galad nešto slično prijavio“, reče Elejna. „Galad ne laže.“

„Ponekad poželim da je tako“, prošaputa Gavin tako da je samo Rand mogao da ga čuje, „Barem jednom. Bilo bi nam lakše da živimo s njim.“

„Ovaj čovek je moj gost“, nastavi Elejna, „i ovde je pod mojom zaštitom. Možeš da se povučeš, Talanvore.“

„Žalim, ali to nije moguće, moja gospo. Kao što moja gospa zna, kraljica, vaša gospođa majka, naredila je da se prijave svi koji su u palati bez odobrenja Njenog veličanstva. Obavestili smo Njeno veličanstvo o ovom uljezu.“ U Talanvorovom glasu čulo se nešto više od pukog prizvuka zadovoljstva. Rand pomisli da je oficir verovatno ranije morao da prihvati i druga Elejnina naređenja, s kojima se nije slagao. Odbio je poslušnost ovog puta — imao je savršen izgovor.

Elejna se zagleda u Talanvora; prvi put je delovalo kao da je nemoćna.

Rand upitno pogleda Gavina, a Gavin je razumeo pitanje. „Zatvor“, promrmlja. Rand poblede, ali mladić brzo dodade: „Samo nekoliko dana i neće ti biti ništa. Ispitivače te Garet Brin, kapetan-general lično, ali oslobodiće te čim im bude postalo jasno da nisi smerao ništa loše.“ Zastao je, i u njegovim očima se nije videlo šta je pomislio. „Nadam se da si govorio istinu, Rande al’Tor iz Dve Reke.“

„Otpratićeš nas sve troje do majke“, odjednom izgovori Elejna. Gavinovim licem se raširi osmeh.

Iza čeličnih prečki koje su mu skrivale lice, Talanvor je izgledao iznenađeno. „Moja gospo, ja...“

„Ili ćeš nas sprovesti sve troje u ćeliju“, reče Elejna. „Ostaćemo zajedno. Ili ćeš možda narediti da me neko dodirne?“ Pobednički se osmehivala, a Talanvor je gledao uokolo kao da očekuje pomoć od drveća, i bilo je jasno da i on misli da je pobedila.

Pobedila u čemu? Kako?

„Majka je s Loganom“, prošaputa Gavin, kao da je mogao da čita Randove misli, „a čak i da nije zauzeta, Talanvor se ne bi usudio da upadne kod nje vodeći mene i Elejnu kao da smo mi pod stražom. Majka ponekad ume da bude prgava.“

Rand se seti onoga što mu je gazda Gil ispričao o kraljici Morgazi. Prgava?

Još jedan vojnik u crvenoj uniformi dotrča stazom i zaustavi se da salutira postavivši ruku preko grudi. Šaputao je nešto Talanvoru, a njegove reči vratiše zadovoljstvo na čovekovo lice.

„Kraljica, vaša gospođa majka“, izjavi Talanvor, „zapoveda mi da smesta dovedem uljeza kod nje. Kraljica takođe zapoveda da je moja gospa Elejna i moj lord Gavin posete. I oni, smesta.“

Gavin se trgnu, a Elejna proguta knedlu. Iako je delovala staloženo, ipak je počela marljivo da skida mrlje s haljine. Izuzev nekoliko parčića kore koje je uspela da ukloni, njeni napori bili su uzaludni.

„Hoće li moja gospa?“, samouvereno reče Talanvor. „Moj gospodaru?“

Vojnici su ih okružili i pošli su popločanom stazom, s Talanvorom na čelu. Rand je išao između Gavina i Elejne. Izgledalo je kao da su oboje bili zadubljeni u neprijatne misli. Vojnici su vratili mačeve u kanije i strele u tobolce, ali i dalje su bili oprezni kao kada su imali oružje u rukama. Posmatrali su Randa i izgledalo je očekuju da će on svakog trenutka zgrabiti mač i pokušati da se oslobodi.

Da pokušam nešto? Neću ništa da pokušavam. Neprimećen! Ha!

Gledajući kako ga straža posmatra, Rand iznenada primeti vrt. Sve se tako brzo odvijalo, svaki novi potres došao bi pre no što bi se onaj pre njega smirio, tako da je od svega primećivao jedino zid u njegovoj predanoj želji da ga preskoči. Sada je video zelenu travu koju je ranije nesvestno primetio. Zeleno! Stotinu nijansi zelenog: drveće i žbunje, zeleno i nabujalo, gusto prekriveno lišćem, prepuno voća. Bujne puzavice pokrivale su drveće pored puta. Cveće je bilo posvuda. Toliko cveća bojom je prskalo vrt. Neke vrste je prepoznao — jarkozlatni sunčanik i sićušne ružičaste svečice, grimizne zvezdane i purpurnu emondovu slavu, ruže u svim bojama, od najčistije bele do tamno, tamnocrvene — ali ostalo je bilo čudno, tako neobičnih oblika i boja da se pitao da li zaista postoje.

„Zeleno je“, prošaputa. „Zeleno.“ Vojnici počeše da mrmljaju nešto u bradu; Talanvor se osvrnu i strogo ih pogleda, a oni ućutaše.

„Elaidin rad“, zamišljeno odvrati Gavin.