Zenica sveta

„Ako bi bila tako ljubazna. Mudrosti“, ukočeno reče Bran, „dozvoli da sam odlučujem o tome ko treba da me brine, a ko ne. Gazdarica Moiraina i gazda Lan su moji gosti, pristojni ljudi, dostojni poštovanja. Tako ja kažem. Nisu me oni nazvali budalom pred celim Savetom. Nisu oni rekli Savetu da, kad se sve skupi, nema mozga ni za gram.“

„Čini se da sam preterala u proceni bar za polovinu“, uzvratila je Ninaeva. Otišla je ne osvrnuvši se, ostavivši za sobom Brana otvorenih usta, u traženju odgovora.

Egvena pogleda Randa kao da hoće nešto da kaže, a onda, umesto toga, potrča za Mudrošću. Rand je znao da mora da postoji neki način da je zaustavi da ne ode iz Dve Reke. Ali jedini koga je mogao da se seti nije mu bio po volji, čak i ukoliko bi ona htela. A gotovo da je i rekla da uopšte nema nameru, pa se osećao još gore.

„Toj mladoj ženi je potreban muž“, zarežao je Cen Bjui pocupkujući. Lice mu je bilo modro i postajalo je sve tamnije. „Uopšte nema poštovanja. Mi smo Seoski savet, a ne momci koji joj grabuljaju dvorište, i...“

Gradonačelnik je duboko udahnuo i okomio se iznenada na starog pokrivača krovova. „Tišina, Cene! Prekini da se ponašaš kao Aijel s crnim velom!“ Mršavi čovečuljak zapanjeno se ukoči, propinjući se na vrhove prstiju. Gradonačelnik nikada nije dopuštao da izgubi strpljenje. Bran ga prostreli pogledom. „Spali me ako nemamo pametnija posla od ovih gluposti. Ili nameravaš da pokažeš kako je Ninaeva u pravu?“ To izgovori i krupnim koracima se uputi u gostionicu, zalupivši vrata za sobom.

Članovi Saveta pogledaše u Cena, a onda krenuše svako u svom pravcu – svi sem Harana Luhana, koji je pošao sa starim pokrivačem krovova skamenjenog lica, šapućući. Jedino je kovač bio u stanju da urazumi Cena.

Rand je pošao ka svom ocu, a njegovi prijatelji pošli su za njim.

„Nikada nisam video gazda al’Vera tako ljutog“, bila je prvo što je Rand rekao, zbog čega ga je Met podsmešljivo pogledao.

„Gradonačelnik i Mudrost se retko slažu“, rekao je Tam, „a danas i manje no obično, to je sve. Tako je u svakom selu.“

„A šta je s lažnim Zmajem?“ upitao je Met, a Perin je užurbano promrmljao: „Šta je s Aes Sedai?“

Tam je lagano zatresao glavom. „Gazda Fejn nije znao mnogo više od onoga što je već rekao. Barem o onome što nas se ticalo. Bitke, dobijene ili izgubljene, gradovi, zauzeti ili oslobođeni — sve u Geldanu, hvala Svetlosti. Nije se proširilo. Ili nije, koliko gazda Fejn zna.“

„Mene zanimaju bitke“, reče Met, a Perin dodade: „Šta je rekao o tome?“

„Mene bitke ne zanimaju, Metrime“, rekao je Tam. „Ali siguran sam da će mu biti drago da vam kasnije ispriča sve što zna o njima. Meni je važno da ovde ne moramo da se brinemo o njima, koliko je Savetu poznato. Ne vidimo razlog da Aes Sedai prođu ovuda na svom putu ka jugu. A što se tiče njihovog povratka, nije baš verovatno da bi želele da prođu kroz Senovitu šumu i preplivaju Belu reku.“

Rand i ostali se nasmejaše na tu pomisao. Postojala su tri razloga zbog kojih niko nije dolazio u Dve Reke, izuzev sa severa, preko Tarenske Skele. Naravno, Maglene planine na zapadu bile su prvi, a i Blatište je bilo podjednako dobra prepreka s istoka. Na jugu je bila Bela reka, koja je svoje ime dobila po tome kako stene i kamenje pene njene vode. A iza Bele reke ležala je Senovita šuma. Malo je ljudi iz Dve Reke ikada prešlo Belu, a još manje ih se vratilo od onih koji su to učinili. Znalo se, doduše, da se Senovita šuma prostirala stotinu milja ili više na jug, bez puta ih sela, ali s čoporima vukova i medveda.

„Dakle, to je to, što se nas tiče“, rekao je Met. Zvučao je pomalo razočarano. „Ne baš“, rekao je Tam. „Prekosutra ćemo poslati ljude u Devonovo Jahanje, Stražarsko Brdo i Tarensku Skelu, da se dogovore oko straže. Jahači će ići duž Bele i Tarena, a patrole će biti između. Trebalo bi da se to uradi danas, ali samo se gradonačelnik slaže sa mnom. Ostali nisu mogli da zamisle da zatraže od nekoga da Bel Tin provede jašući preko Dve Reke.“

„Ali mislio sam da si rekao da ne moramo da brinemo“, reče Perin. Tam zavrte glavom.

„Rekao sam da ne bi trebalo, momče, a ne da ne moramo. Viđao sam da ljudi umiru, jer su bili sigurni kako se neće dogoditi ono što ne bi trebalo. Sem toga, ratovi uskomešaju svakakve ljude. Većina samo pokušava da pronađe sigurnost, ali ostali će tražiti načina da zarade u gužvi. Ponudićemo pomoć prvima, ali moramo biti spremni da se suprotstavimo ovim drugima.“

Met odjednom progovori: „Da li i mi možemo da učestvujemo? Ja bih hteo, u svakom slučaju. Znaš da ne jašem ništa lošije od drugih iz sela.“

„Tražiš li nekoliko nedelja hladnoće, dosade i spavanja na tvrdoj zemlji?“, nasmeja se Tam. „To je verovatno sve što će od toga biti. Bar se nadam da će to biti sve. Mi smo dosta zabačeni, čak i za izbeglice. Ali, možeš da popričaš s gazda al’Verom, ako si baš rešio. Rande, vreme je da se vratimo na farmu.“ Iznenađen, Rand je trepnuo: „Mislio sam da ostajemo za Zimsku noć.“

„Na farmi nas čekaju poslovi, a i potreban si mi“, reče Tam.