Zenica sveta

„Mrtvo kao Spaljene zemlje“, namršteno reče Ninaeva. Egvena se uvi u svoj plašt i strese se.

„Barem smo izašli“, reče Perin, a Met dodade: „Ali gde?“

„Šienar“, reče im Lan. „Nalazimo se u Krajinama.“ Nešto u njegovom oporom glasu govorilo je dom. Skoro.

Rand se uvi u ogrtač da bi se bolje zaštitio od hladnoće. Krajine. To znači da Pustoš nije daleko. Pustoš. Zenica sveta. I ono što su došli da urade.

„Blizu smo Fal Dare“, reče Moiraina. „Još samo nekoliko milja.“ Iznad krošnji, prema severu i istoku, uzdizale su se kule, tamne naspram jutarnjeg neba. Često su nestajale sa vidika između brda i šuma, i ponovo bi se pojavile kada bi oni stigli na vrh nakon nekog izuzetno strmog uspona.

Rand primeti da su gotovo sva stabla rascepljena, kao da ih je pogodio grom.

„Hladnoća“, odgovori Lan kada ga je Rand upitao za to. „Ponekad su zime ovde toliko hladne da se sok u drvetu sledi, i drvo se rascepi. Ima noći kada možeš da ih čuješ kako pucaju kao vatromet, a vazduh je tako oštar da misliš da će i on prasnuti. Ove zime toga je bilo više”no obično.“

Rand odmahnu glavom. Drveće puca? I to je uobičajeno u toku zime. Kakva li je ova zima bila? Svakako ni nalik nečemu što bi on mogao da zamisli.

„Ko kaže da je zima prošla?“, reče Met dok su mu zubi zveketali.

„Pa, ovo je lepo proleće, čobanine“, reče Lan. „Lepo je, jer si živ. Ali ako žudiš da se utopliš, pa, zagrejaćeš se u Pustoši.“

Met tiho promrmlja: „Krv i pepeo. Krv i prokleti pepeo!“ Rand ga je jedva čuo, ali činilo se da je Met to rekao od srca.

Uskoro su prolazili kraj farmi, ali iako je bilo vreme za podnevne obroke, dim se nije kovitlao iz visokih kamenih odžaka. Na poljima nije bilo ni ljudi ni stoke, mada bi ponekad naišli na neki plug ili na napuštena kola koja su izgledala kao da će se njihov vlasnik vratiti svakog trenutka.

Na farmi blizu puta samo jedno pile čeprkalo je po dvorištu. Krilo vrata na ambaru kloparalo je na vetru; drugo krilo je visilo, jer mu je donja šarka bila polomljena. Visoka kuća, koja je Randu iz Dve Reke izgledala neobično sa svojim šiljatim drvenim krovom što se spuštao skoro do zemlje, bila je mirna i tiha. Nije bilo pasa da laju na njih. Kosa je ležala nasred dvorišta; vedra su bila pobacana na gomilu pored bunara.

Moiraina se namršti gledajući kuću dok su prolazili kraj nje. Ona podignu Aldiebine uzde i bela kobila ubrza korak.

Mladići i devojke iz Emondovog Polja bili su se zbili oko Loijala, odmah iza Zaštitnika i Aes Sedai.

Rand odmahnu glavom. Nije mogao ni da zamisli da je ovde ikada nešto raslo. Ali nekada nije mogao da zamisli ni Puteve. Čak i sada, kada je prošao kroz njih, sećanje na njih je iščilelo.

„Mislim da ovo nije očekivala“, tiho reče Ninaeva, pokazujući rukom na prazne farme kraj kojih su prolazili.

„Kuda su svi otišli?“, reče Egvena. „Zašto? Nedavno su napustili kuće.“

„A kako ti znaš?“, upita Met. „Ona ambarska vrata izgledaju kao da možda čitave zime ovde nije bilo nikog.“ I Ninaeva i Egvena pogledaše ga kao da je sišao s uma.

„Zavese na prozorima“, strpljivo reče Egvena. „Suviše su tanke za zimske zavese, čak i ovde. S obzirom na hladnoću, nijedna žena ih ne bi stavila na prozore duže od nedelju ili dve, a možda i manje.“ Mudrost klimnu glavom.

„Zavese“, nasmeja se Perin. Kada ga obe žene pogledaše podignutih obrva, osmeh mu nestade s lica. „Oh, u pravu ste. Ona kosa nije dovoljno zarđala ako je stajala duže od nedelju dana napolju. Čak i ako nisi primetio zavese, Mete, to je trebalo da primetiš.“

Rand pogleda Perina ispod oka, pokušavajući da ne pilji u njega. Bolje je video od Perina — ili je to bilo nekada, kada su zajedno lovili zečeve — ali ni on nije mogao dovoljno dobro da vidi sečivo one kose da bi primetio rđu.

„Baš me briga kuda su otišli“, progunđa Met. „Želim samo da pronađem neko mesto da se zgrejem. I to što pre.“

„Ali zašto su otišli?“, promrmlja Rand sebi u bradu. Pustoš nije bila daleko odavde. Pustoš, u kojoj su bili svi Troloci i Seni — bar oni koji ih nisu jurili po Andora. U tu Pustoš su se oni zaputili.

Dovoljno glasno da bi ga ostali čuli reče: „Ninaeva, možda ti i Egvena ne morate da idete do Zenice s nama.“ Dve žene ga pogledaše kao da bunca, ali pošto je Pustoš bila tako blizu, morao je da pokuša bar još jednom. „Možda je dovoljno da samo budete blizu. Moiraina nije rekla da morate da pođete. Niti ti, Loijale. Mogli biste da ostanete u Fal Dari dok se mi ne vratimo. Ili biste mogli da krenete za Tar Valon. Možda će proći neki trgovački karavan, ili bi Moiraina čak mogla i da unajmi kočiju. Sreli bismo se u Tar Valonu, kada se sve ovo završi.“

„Ta ’veren Loijalov uzdah bio je poput udaljene grmljavine na obzorju. „Ti kovitlaš živote oko sebe, Rande al’Tor, ti i tvoji prijatelji. Tvoja sudbina određuje naše.“ Ogier sleže ramenima. Širok osmeh iznenada mu obasja lice. „Sem toga, susret sa Zelenim čovekom je događaj. Starešina Haman uvek priča o svom susretu s njim, kao i moj otac i većina Starešina.“