Zenica sveta

„Niko ne može da pronađe Zenicu sveta“, reče Moiraina, „sem ako Zeleni čovek ne želi da je pronađu. Potreba i namera je ključ. Znam kuda da idem — bila sam tamo i ranije.“ Rand iznenađeno okrete glavu; on nije bio jedini među onima iz Emondovog Polja, ali Aes Sedai to izgleda nije primetila. „Ali ako samo jedan želi da postane slavan, da pridoda svoje ime uz ta četiri, možda je nikada nećemo pronaći, iako ću ići pravo ka mestu koga se sećam.“

„Videla si Zelenog čoveka, Moiraina Sedai?“ Gospodar Fal Dare zvučao je impresionirano, ali već sledećeg trena bio je namršten. „Ali ako si ga već jednom srela...“

„Potreba je ključ“, tiho reče Moiraina, „a meni treba ono što je najhitnije u ovom trenutku. Nama. A sem toga, sa mnom je neko ko nije bio uz one koji su tražili Zelenog čoveka.“

Njen pogled jedva da se pomerio s Agelmarovog lica, ali Rand je bio siguran da je ipak pogledala u Loijala, bar na trenutak. Rand i Ogier se pogledaše, a Loijal slegnu ramenima.

„Ta ’veren prošaputa Ogier.

Agelmar diže ruke. „Biče kako ti kažeš, Aes Sedai. Mir, ukoliko će prava bitka biti kod Zenice sveta, u iskušenju sam da povedem barjak sa crnim sokolom za vama, umesto ka Procepu. Mogao bih da vam raščistim put...“

„To bi bila katastrofa, lorde Agelmare. I kod Tarvinovog procepa i kod Zenice. Ti vodiš svoju bitku, a mi našu.“

„Mir! Kako kažeš, Aes Sedai.“

Nakon takve odluke, ma koliko da mu se nije sviđala, obrijani gospodar Fal Dare kao da je zaboravio na to. Pozva ih za sto s njim, pričajući sve vreme o sokolima, konj ima i psima, ali ne pominjući Troloke, Tarvinov procep ili Zenicu sveta.

Odaja u kojoj su jeli bila je poluprazna i jednostavna poput radne sobe lorda Agelmara. Pored stola i stolica, nije bilo mnogo nameštaja, a i oni su bili strogih linija i oblika, lepih ali svedenih. Sobu je grejao veliki kamin, ali ne toliko da čovek koji bi izjurio iz nje u žurbi bude ošamućen hladnoćom napolju. Livrejisane sluge donele su supu, hleb i sir, a razgovarali su o knjigama i muzici, sve dok lord Agelmar ne primeti da omladina iz Emondovog polja ne učestvuje u razgovoru. Kao dobar domaćin, pažljivo se postarao da izabere temu koja će ih uključiti u razgovor.

Uskoro je Rand postao svestan toga da se nadmeće s ostalima da priča o Emondovom Polju i Dve Reke. Bilo je naporno paziti da se ne kaže suviše. Nadao se da i ostali paze šta pričaju, a pogotovu Met. Jedino je Ninaeva bila uzdržana. Jela je i pila u tišini.

„Postoji pesma u Dve Reke“, reče Met. Povratak kući iz Tarvinovog procepa. Zastade oklevajući, kao da je iznenada shvatio da je pomenuo temu koja se izbegavala, ali Agelmar je to rešio veoma vešto.

„To je pravo čudo. Malo je zemalja koje nisu poslale ljude da spreče napredovanje Pustoši tokom godina.“

Rand pogleda Meta i Perina. Na Metovim usnama pročita reč Maneteren. Agelmar nešto prošaputa jednom od slugu i, dok su ostali čistili sto, taj čovek nestade i vrati se s kutijom i zemljanim lulama za Lana, Loijala i lorda Agelmara. „Duvan iz Dve Reke“, reče gospodar Fal Dare dok su punili svoje lule. „Ovde je teško doći do njega, ali vredi truda.“

Dok su Loijal i dva starija čoveka zadovoljno povlačili dimove, Agelmar pogleda Ogiera. „Izgledaš kao da te nešto muči, Graditelju. Nadam se da te nije uhvatila Čežnja. Koliko dugo si van steddinga?“

„Nije Čežnja. Nisam napustio stedding pre toliko vremena.“ Loijal slegnu ramenima, a plavosivi dim koji se dizao iz njegove lule zakoluta iznad stola kada on mahnu rukom. „Očekivao sam, nadao se, da gaj još postoji. Barem neki ostatak Mafal Dadaranela.“

„Kiserai ti Wansho“, promrmlja Agelmar. „Troločki ratovi nisu ostavili ništa sem uspomena, Loijale, sine Arentov. Ljude grade po njima. Nisu mogli da ponove ono što su stvarali Graditelji, kao što ni ja to ne bih mogao. Te složene krive i šare koje tvoj narod stvara ljudske oči i ruke ne mogu da stvore. Možda nismo želeli da sve izgleda kao bedna kopija koja bi nas samo večno podsećala na ono što smo izgubili. Postoji u jednostavnosti jedna drugačija lepota, u liniji koja je postavljena baš kako treba, usamljenom cvetu medu kamenjem. Surovost kamena ističe dragocenost cveta. Pokušavamo da suviše ne razmišljamo o onome što je nestalo. I najjače srce bi se slomilo pod takvim teretom.“

„Ružine latice plove po vodi“, Lan je tiho izgovarao stihove. „Orao ribar nadleće jezero. Život i lepota kovitlaju se usred smrti.“

„Da“, reče Agelmar. „Da. Razumeli smo pesmu na isti način.“ Dva čoveka se nakloniše jedan drugome.

Lan i poezija? Taj čovek je bio kao crni luk; svaki put kada bi Rand pomislio da zna nešto o Zaštitniku, otkrio bi još jedan sloj ispod toga.

Loijal polako klimnu. „Možda i ja suviše mislim na ono čega više nema. Ali opet, gajevi su bili prelepi.“ Ali sada je gledao jednostavnu sobu kao da je vidi prvi put. Činilo se da je iznenada otkrio da je vredi gledati.