Zenica sveta

Ingtar se pojavi i nakloni lordu Agelmaru. „Oprostite, lorde, ali rekli ste da vas obavestimo ukoliko se desi nešto neobično, ma koliko nebitno bilo.“

„Da, šta je?“

„Nije to toliko važno, gospodaru. Stranac je pokušao da uđe u grad. Nije iz Šienara. Po njegovom naglasku bi se reklo da je iz Lugarda. Barem je bio. Kada su stražari na južnoj kapiji pokušali da ga ispitaju, pobegao je. Videli su ga kako ulazi u šumu, ali odmah nakon toga su ga pronašli kako se vere po gradskim zidinama.“

„I to nije važno!“ Agelmarova stolica zaškripa po podu dok je ustajao. „Mir! Straža na kulama je toliko neoprezna da čovek može da stigne do zidina a da ne bude primećen, i to je tebi nevažno?“

„On je luđak, lorde.“ U Ingtarovom glasu začu se strahopoštovanje. „Svetlost čuva luđake. Možda je Svetlost zasenila oči stražarima na kulama i dozvolila mu da stigne do zidina. Svakako da jedan jadni luđak ne može nikom da naudi.“

„Da li je doveden u utvrdu? Dobro. Dovedi mi ga ovde. Smesta.“ Ingtar se nakloni i izađe, a Agelmar se okrenu ka Moiraini. „Oprosti, Aes Sedai, ali moram da se pobrinem za ovo. Možda on i jeste samo neki jadni bednik čiji je um oslepila Svetlost, ali... Pre dva dana otkrili su petoricu naših ljudi kako u toku noći pokušavaju da prerežu šarke na kapiji za prolaz konja. Ona je mala, ali dovoljna da Troloci uđu.“ Lice mu se iskrivi. „Prijatelji Mraka, pretpostavljam, iako mrzim i pomisao da je to neko iz Šienara. Narod ih je raskomadao pre no što ih je straža uhvatila, tako da nikada neću saznati. Ako ljudi iz Šienara mogu da budu Prijatelji Mraka, onda sa strancima pogotovo moram biti oprezan. Ako želite da se povučete, narediću da vam pokažu vaše sobe.“

„Prijatelj Mraka ne zna ni za zemlju ni za krv“, reče Moiraina. „Ima ih u svim zemljama, a ne pripadaju nijednoj. I mene zanima taj čovek. Šara obrazuje Mrežu, lorde Agelmare, ali konačni oblik Mreže još nije određen. Mogla bi tek da uplete čitav svet, ili da se rasplete i potera Točak da započne novo tkanje. U ovom trenutku, čak bi i sitnice mogle da promene tkanje Mreže. U ovom trenutku moram paziti na te neobične detalje.“

Agelmar pogleda ka Ninaevi i Egveni. „Kako želiš, Aes Sedai.“

Ingtar se vratio s dvojicom stražara koji su nosili dve duge halebarde i pratili čoveka koji je izgledao kao istreseni džak. Lice, kao i njegova čupava kosa i brada, bili su potpuno umašćeni. Došljak se pogrbi kada je ušao u sobu. Njegove upale oči lutale su po njoj. Svuda oko njega širio se kiseli smrad.

Rand se nagnu napeto u stolici, pokušavajući da razazna nešto kroz svu tu prljavštinu.

„Nemate razloga da me držite ovako“, zacvile prljavi čovek. „Ja sam samo jadna lutalica koga je napustila Svetlost i koji, kao i svi ostali, traži mesto da se skloni od Senke.“

„Krajine su neobično mesto za...“, poče Agelmar, kada ga Met preseče:

„Torbar!“

„Padan Fejn“, izgovori Perin, klimnuvši glavom.

„Prosjak“, reče Rand. On iznenada zamuknu. Ustuknuo je od iznenadne mržnje koja zasja u Fejnovim očima. „On je čovek koji se raspitivao za nas u Kaemlinu. Sigurno je on.“

„Dakle, ovo se ipak tiče vas, Moiraina Sedai“, polako izgovori Agelmar.

Moiraina klimnu. „Bojim se da je tako.“

„Nisam to hteo.“ Fejn se zaplaka. Krupne suze prosekle su prolaze u prljavštini na njegovim obrazima, ali nisu bile u stanju da stignu do kože. „Zbog njega sam ovakav! On i njegove plamteće oči.“ Rand se trgnu. Met je držao ruku pod kaputom i nije bilo sumnje da steže bodež iz Šadar Logota. „Napravio je od mene svog psa! Svog psa, koji vreba i prati i nikada nema odmora. Ja sam samo njegov pas, čak i nakon toga što me je odbacio.“

„Ovo se tiče svih nas“, ozbiljno reče Moiraina. „Da li ovde negde mogu mogu nasamo da pričam s njim, lorde Agelmare?“ Prezrivo je stisnula zube. J najpre ga operite. Možda ću morati da ga dodirnem.“ Agelmar klimnu glavom i obrati se tiho Ingtaru, koji se nakloni i izgubi kroz vrata.

„Nećete me naterati!“ Glas je bio Fejnov, ali nije više plakao, a cviljenje je zamenilo arogantno režanje. Sada se sasvim ispravio. Nije bio nimalo pogrbljen. On podiže glavu i povika ka tavanici. „Nikada više! Neću!“ Stao je nasu prot Agelmaru, kao da su ljudi pored njega bili njegovi sopstveni telohranilelji, a gospodar Fal Dare ravan njemu, a ne čovek koji ga je držao u zatvoreništvu. Njegov glas postade ljubazan i prepreden. „Došlo je do nesporazuma, veliki gospodaru. Ponekad me uhvate napadi, ali to će brzo proći. Da, uskoro ću ili se otarasiti.“ Prezrivo pređe prstima preko prnja koje je nosio. „Nemojte da vas ovo zavara, veliki gospodara. Morao sam da se prerušim kako bih umakao onima koji su pokušavali da me zaustave, a moje putovanje bilo je dugo i teško. Ali stigao sam napokon do zemalja gde ljudi još pamte koliko je Ba’alzamon opasan, gde se ljudi i dalje bore protiv Mračnoga.“

Rand ga zgranuto pogleda. To je bio Fejnov glas, ali reči nisu bile ni nalik torbarevim.