Zenica sveta

Al’Akir i njegova kraljica, el’Leana, naredili su da im donesu Lana u kolevci. U njegove nejake ruke stavili su mač kraljeva Malkiera, mač koji nosi i danas. To oružje stvorile su Aes Sedai tokom Rata Moći, Rata Senke, koji je okončao Doba legendi. Pomazali su njegovu glavu uljem i imenovali ga Dai Šanom, km nisanim Gospodarom bitke, i posvetili ga za sledećeg kralja Malkiera. Položili su u njegovo ime drevnu zakletvu kraljeva i kraljica Malkiera.“ Agelmarovo lice poprimi dostojanstven izraz i izgovorio je te reči kao da je i on položio tu zakletvu, ili neku veoma sličnu njoj. „Da stoji nasuprot Senke dok god je gvožđe čvrsto i kamen traje. Da brani narod Malkiera dok god bude ijedne kapi krvi u njegovim venama. Da osveti ono što ne može biti odbranjeno.“ Reči su odzvanjale u odaji.

„El’Leana je sinu stavila medaljon oko vrata, da je se seća, i novorođenče koje je kraljica povila predali su dvadesetorici izabranih od kraljevih telohranitelja. Bili su to najbolji mačevaoci, najsmrtonosniji borci. Zapovest je bila: odnesite dete u Fal Moran.

A onda su al’Akir i el’Leana poslednji put poveli Malkiere da se suprotstave Senci. Tamo su i poginuli, kod Herotovog prelaza, i Malkieri su nestali. Sedam kula je bilo slomljeno. Šienar, Arafel i Kandor presreli su Polutane i Troloke na Džehaanovom usponu i potisnuli ih, mada više nikad tako daleko kao ranije. Dobar deo Malkiera ostao je u troločkim rukama i godinu po godinu, milju po milju, Pustoš ga je progutala.“ Agelmar duboko uzdahnu. Kada je nastavio, oči i glas su mu bili ispunjeni tužnim ponosom.

„Samo je pet Telohranitelja stiglo do Fal Morana. Svi do jednog bili su ranjeni, ali dete je bilo živo i zdravo. Učili su ga još od kolevke svemu što su znali. Znao je sve o oružju kao što druga deca znaju da se igraju, a Pustoš je upoznavao kao što druga deca istražuju vrtove svojih majki. Duboko u svest mu je urezana zakletva položena nad njegovom kolevkom. Nije ostalo ništa da se brani, ali može da osveti. On poriče svoje titule, ali ipak je u Krajinama poznat kao Nekrunisani. Ako bi ikada podigao zlatnog ždrala Malkiera, vojske bi krenule za njim. Ali on ne želi da vodi ljude u smrt. U Pustoši se udvara smrti kao prosac devojci, ali neće da drugi ginu.

„Ako morate da uđete u Pustoš, i to samo s nekolicinom, on je najbolji od svih koji može tamo da vas odvede, a i da vas ponovo bezbedno vrati. On je najbolji od Zaštitnika, a to znači najbolji od najboljih. Mogli biste da ostavite momke ovde, da steknu malo iskustva, i da imate poverenja u Lana. U Pustoši nema mesta za neiskusne dečake.“

Met otvori usta i zatvori ih kada ga je Rand pogledao. Kad bi barem mogao da nauči da ih i dalje drži zatvorena.

Ninaeva je, kao i Egvena, slušala razrogačenih očiju, ali sada je, ponovo bleda, gledala u svoj pehar. Egvena je uhvati za ruku i pogleda s mnogo saosećanja.

Moiraina se pojavi na vratima, a Lan ju je pratio. Ninaeva im okrenu leđa.

„Šta je rekao?“, oštro upita Rand. Met ustade, kao i Perin.

„Seljačina“, promrmlja Agelmar, a onda progovori glasnije: „Da li si saznala nešto, Aes Sedai, ili je on jednostavno luđak?“

„On jeste lud“, reče Moiraina, „ili je bar blizu tome, ali ništa nije jednostavno u vezi sa Padariom Fejnom.“ Jedan od slugu u crnoj i zlatnoj livreji ušao je uz mnoštvo naklona, noseći sa sobom plavi lavor, bokal, komad žutog sapuna i mali peškir na srebrnom poslužavniku; nervozno pogleda Agelmara. Moiraina ga uputi da stavi sve to na sto. „Oprosti što sam zapovedala tvojim slugama, lorde Agelmare“, reče. „Bila sam tako slobodna da zatražim ovo.“

Agelmar klimnu slugi, koji spusti poslužavnik na sto i hitro se udalji. „Moje sluge su tvoje, Aes Sedai.“

Voda koju je Moiraina sipala u lavor pušila se kao da je proključala tog trenutka. Podvrnu rukave i poče jako da trlja ruke, ne obazirući se na vrelinu vode.

„Rekla sam da je on gori od zla, ali nisam bila ni blizu. Mislim da nikada nisam srela nekoga tako poniznog i poniženog, a u isto vreme tako poganog. Osećam se prljavo samim tim što sam ga dotakla, a pri tom ne mislim na prljavštinu s njegove kože. Čini mi se da sam ovde ukaljana.“ Dodirnu svoje grudi. „Duša mu je toliko unižena da se skoro pitam da li je uopšte i ima. On je nešto gore i od Prijatelja Mraka.“

„Izgledao je tako jadno“, promrmlja Egvena. „Sećam se kako je dolazio u Emondovo Polje svakog proleća, uvek sa smehom i gomilom vesti iz drugih krajeva. Zar mu se zaista ne može pomoći? Niko ne može biti u Senci toliko dugo da ne može ponovo da pronađe Svetlost“, prisetila se stihova.

Aes Sedai odsečno obrisa ruke. „Ja sam oduvek verovala da je tako“, reče. „Možda Padan Fejn može da se iskupi. Ali bio je Prijatelj Mraka više od četrdeset godina, a zamrzio bi ti srce ako bi čula šta je zbog toga učinio u krvi, bolu i smrti. A najbezazlenije od svega toga — mada pretpostavljam da vama nije tako bezazleno — doveo je Troloke u Emondovo Polje.“