Zenica sveta

Fejn je tada mislio da je napokon slobodan. Nameravao je da beži sve dok Ba’alzamon više ne bi mogao ponovo da ga pronađe — na kraj sveta, ako treba. Zamislite njegov užas kada je otkrio da se prisila da vas traži nije smanjila. Umesto toga, bivala je snažnija i bolnija svakog dana. Nije mogao da jede, izuzev onoga na šta bi naleteo dok vas je pratio — bube i guštere koje je grabio u trku, polutrulo smeće koje bi iskopao po đubrištima usred noći — niti je mogao da stane sve dok ne bi pao od iscrpljenosti poput praznog džaka. A čim bi ponovo sakupio snagu da stoji, teralo ga je da ide dalje. Do trenutka kada je stigao u Kaemlin, bio je u stanju da oseti svoju lovinu, čak i kada je bila na milju daleko. Ovde, u ćelijama ispod ove odaje, ponekad bi digao glavu, i ne shvatajući šta radi. Gledao je u pravcu ove sobe.“

Rand iznenada oseti grebuckanje između plećki; izgledalo je kao da oseća Fejnove oči na sebi kroz sav taj kamen koji ih deli. Aes Sedai primeti njegovo nelagodno sleganje ramenima, ali neumoljivo nastavi.

„Ako je Fejn bio upola lud kada je stigao u Kaemlin, potonuo je još dublje kada je shvatio da su samo dvojica od onih koje je tražio bili tamo. Uslovili su ga da pronađe sve vas, ali nije mogao da uradi ništa drugo no da prati vas dvojicu. Govorio je o tome kako je vrištao kada se otvorila Kapija u Kaemlinu. On je jednostavno znao kako da je otvori, ali nije znao kako se to znanje našlo u njegovoj svesti. Šake su mu se same kretale i gorele Ba’alzamonovim vatrama kada je pokušao da ih zaustavi. Fejn je ubio vlasnika radnje koji je došao da vidi odakle tolika buka. On nije morao to da uradi, već je usmrtio čoveka iz zavisti što je taj mogao slobodno da izađe iz podruma, dok su njega noge neumitno nosile u Puteve.“

„Onda je Fejn bio taj koga si osetio da nas prati“, reče Egvena. Lan klimnu glavom. „Kako je onda uspeo da pobegne... Crnom vetru?“ Glas joj je drhtao. Zastala je da proguta knedlu. „Vetar nas je gotovo dohvatio kod Kapije.“

„I jeste i nije pobegao“, reče Moiraina. „Crni vetar ga je uhvatio — tvrdi da je razumeo glasove. Neki su ga pozdravili kao sebi bliskog; drugi su ga se bojali. Čim je Vetar obuhvatio Fejna pobegao je.“

„Svetlost nas sačuvala.“ Loijalov šapat grmeo je poput divovskog bumbara.

„Moli se da tako bude“, reče Moiraina. „Još mnogo toga nismo otkrili u vezi s Padanom Fejnom. Mnogo toga moram da saznam. Zlo je dublje i jače u njemu nego u bilo kom drugom čoveku koga sam srela. Može biti da je Mračni nešto učinio Fejnu, utisnuo neki deo sebe u njega, a možda čak i, ne znajući, neki deo svoje namere. Kada sam spomenula Zenicu sveta, Fejn je umukao, ali osetila sam da iza tog ćutanja on nešto krije. Da samo sada imam vremena! Ali ne možemo da čekamo.“

„Ako taj čovek nešto zna“, reče Agelmar, „izvući ću to iz njega.“ Na licu mu se videlo da nema milosti za Prijatelje Mraka. Glas mu je obećavao da neće sažaljevati Fejna. „Ako možeš da saznaš čak i deo onoga s čime ćeš se suočiti u Pustoši, to zavređuje jedan dan. Ljudi su gubili bitke zato što nisu znali namere svog neprijatelja.“

Moiraina uzdahnu i odmahnu glavom sa žaljenjem. „Moj lorde, da nam nije potrebna najmanje jedna noć dubokog sna pre no što se suočimo s Pustoši, pojahala bih dalje za sat, iako bi to značilo da rizikujem da me Troloci napadnu u mraku. Razmisli o onome što sam saznala od Fejna. Pre tri godine Mračnije morao da naredi da se Fejn dovede u Šajol Gul da bi ga dodirnuo, uprkos tome što je Fejn Prijatelj Mraka, posvećen tome u potpunosti. Pre godinu dana, Mračnije mogao da zapoveda Fejnu, Prijatelju Mraka, kroz snove. Ove godine Ba’alzamon prolazi kroz snove onih koji žive u Svetlosti, i pojavljuje se, iako s poteškoćama, u Šadar Logotu. Ne u telu, naravno, ali čak je i vizija misli Mračnoga i slika koja treperi i ne može da se održi daleko smrtonosnija opasnost svetu no sve troločke horde zajedno. Pečati na Šajol Gulu očajnički slabe, lorde Agelmare. Nema vremena.“

Agelmar pognu glavu pokazujući da se pokorava, ali kada ju je ponovo podigao, po načinu na koji je stisnuo usne videlo se da nije odustao. „Aes Sedai, mogu da prihvatim da u Tarvinovom procepu mi nećemo biti ništa više od diverzije ili čarke na ivici prave bitke. Dužnost vodi ljude tamo kuda treba, neumitno poput Šare, a ni jedna ni druga ne obećava da će nam ono što činimo doneti slavu. Ali naša čarka biće beskorisna, čak i ako pobedimo, u slučaju da ti izgubiš bitku. Ako kažeš da tvoja družina mora biti mala, ja kažem: u redu, ali molim te da se osiguraš koliko je u tvojoj moći da možeš da pobediš. Ostavi ove mladiće ovde, Aes Sedai. Kunem ti se da mogu da pronađem tri iskusna čoveka koji uopšte ne razmišljaju o slavi da ih zamene, dobre mačevaoce koji poznaju Pustoš gotovo koliko i Lan. Dozvoli mi da krenem na Procep znajući da sam učinio sve što je bilo u mojoj moći da ti pomognem da pobediš.“

„Moram da povedem njih, i nikoga drugog, lorde Agelmare“, nežno mu reče Moiraina. „Oni su ti koji će se boriti kod Zenice sveta.“