Zenica sveta

Sedam kula se jasno videlo na jutarnjem svetlu. Udaljeni slomljeni patrljci, poput ogromnih, surovih brda, jedva da su nagoveštavali nestalu slavu. Glatke površine stotinu plavetnih jezera bile su mirne. Ovog jutra ništa nije ustalasalo vodu. Kada je pogledao jezera i uništene kule, gotovo je mogao da zanemari izvitopereno rastinje oko brda. Činilo se da Lan više izbegava da pogleda Ninaevu nego kule, ali nijednom ih nije osmotrio dok su se spremali da krenu.

Nakon što vezali pletene košare na tovarnog konja i uklonili svaki otpadak, mrlju i trag, svi uzjahaše. Aes Sedai je stala nasred brda, sklopljenih očiju. Izgledalo je da čak i ne diše. Koliko je Rand mogao da vidi, ništa se nije desilo izuzev što su se Ninaeva i Egvena stresle i snažno protrljale ruke, uprkos vrelini. Egvena je osetila da su joj šake hladne i zinula je u čudu, pogledavši Mudrost. Pre no što je mogla da progovori, i Ninaeva je prestala da greje ruke i oštro je pogledala Aes Sedai. Dve žene su se gledale, a onda Egvena klimnu glavom i nasmeja se. Trenutak kasnije, i Ninaeva je to učinila, mada je njen osmeh bio sasvim slabašan.

Rand prođe prstima kroz kosu. Već je bila vlažnija od znoja nego lice koje je umio. Bio je siguran da u tim nemušto razmenjenim znacima ima nečega što on nije razumeo, ali ta pomisao nestade, laka poput pera, pre no što je mogao da ga uhvati.

„Šta čekamo?“, odsečno upita Met. Čelo mu je bilo potpuno pokriveno šalom. Držao je luk preko jabuke sedla, sa zapetom strelom, a tobolac mu je stajao na pojasu, kako bi ga lakše dohvatio.

Moiraina otvori oči i krenu niz brdo. „Čekamo da ja uklonim i poslednji trag onoga što ovde sinoć uradila. Ostaci bi se za dan rasuli sami od sebe, ali neću da rizikujem ako ne moram. Suviše smo blizu, a Senka je ovde prejaka. Lane?“

Zaštitnik sačeka samo da se ona smesti u sedlu pre no što ih povede prema severu, prema planinama Duma koje su vrebale u daljini. Vrhovi su im bili crni i beživotni, poput krzavih zuba, čak i na svetlosti zore. Bile su slične zidu i pružale su se u nedogled, prema istoku i zapadu.

„Da li ćemo danas stići do Zenice, Moiraina Sedai?“, upita Egvena.

Aes Sedai pogleda Loijala popreko. „Nadam se da hoćemo. Ja sam je ranije pronašla odmah sa druge strane planina, u podnožju visokih klanaca.“

„On kaže da se kreće“, reče Met, pokazavši na Loijala. „Šta ako ne bude tamo gde ti misliš da jeste?“

„Onda ćemo nastaviti da je tražimo dok je ne pronađemo. Zeleni čovek oseća da je potreban, a nikome nije toliko potreban kao nama. Naša potreba je nada sveta.“

Kako su prilazili planinama, i prava Pustoš se približavala. Lišće, ranije prošarano crnim tačkama i bolesnim žutilom, sada je opadalo pred Randovim očima. Slamalo se od težine sopstvene iskvarenosti. Drveće je bilo izmučeno i osakaćeno. Izvitoperene grane pružale su se ka nebu, kao da mole za milost neku silu koja odbija da ih čuje. Sluz je curila kao gnoj iz ispucale kore. Drveće se treslo od udaraca konjskih kopita po zemlji, kao da više ništa čvrsto nije postojalo u njemu.

„Izgledaju kao da žele da nas se dohvate“, uznemireno reče Met. Ninaeva ga pogleda razdraženo i prekomo, a on dodade svadljivo: „Pa, tako deluje:“

„Neka od njih uistinu to i žele“, reče Aes Sedai. Osvrnula se da ga pogleda i pogled joj je na trenutak bio hladniji od Lanovog. „Ali ne žele ni mrvicu od Aes Sedai, a vi ste sigurni dok ste sa mnom.“

Met se nelagodno nasmeja, kao da je mislio da se ona šali.

Rand nije bio tako siguran. Napokon, ovo jeste Pustoš. Ali drveče se ne miče. Zašto bi drvo zgrabilo čoveka, čak i da može? Samo nam se pričinjava, a ona pokušava da nas natera da i dalje budemo oprezni.

Odjednom zaprepašćeno osmotri šumu sa svoje leve strane. To drvo, udaljeno svega dvadeset koraka, jeste zadrhtalo. To mu se nije učinilo. Nije mogao da prepozna kojoj vrsti drvo pripada ili, bar, kojoj je pripadalo — toliko je bilo čvornovato i izmučeno. Dok ga je gledao, drvo iznenada poče da se trza napred-nazad, a onda se izvi, povijajući se granama ka tlu. Nešto je zavrištalo. Bio je to oštar i prodoran krik. Drvo se jednim trzajem ponovo ispravi; njegovi udovi bili su obmotani oko neke tamne mase koja se otimala, pljuvala i vrištala.

On proguta knedlu i pokuša da potera Crvenog dalje, ali drveće ga je okruživalo, podrhtavajući. Riđan zakoluta očima. Jasno su se videle beonjače. Rand je bio pritisnut konjima sa svih strana, pošto su i ostali, kao i on, pokušavali da se što više zbiju.

„Samo produžite“, zapovedi Lan isukavši mač. Zaštitnik je sada nosio čelične rukavice i svoju sivozelenu oklopnu košulju. „Ostanite s Moirainom Sedai.“ Okrenu Mandarba ne prema drvetu i njegovom plenu, već u suprotnom pravcu. Činilo se da ga je Pustoš progutala još pre no što se crni pastuv izgubio s vidika, zahvaljujući njegovom plaštu koji je menjao boje.