Zenica sveta

„Primaknite se“, naredi Moiraina. Ona nije usporila svoju belu kobilu, ali pokaza ostalima da joj se približe. „Približite mi se što više.“

Iz pravca u kome je Zaštitnik otišao začu se urlik. Bio je poput grmljavine, a drveće je podrhtavalo od njega. Kada je utihnuo, izgledalo je kao da i dalje odjekuje. Zatim se ponovo začu, ispunjen srdžbom i smrću.

„Lan“, reče Ninaeva. „On...“

Užasni zvuk je prekinu, ali sada čulo još nešto. Strah. Odjednom je zamukao.

„Lan može da se brine o sebi“, reče Moiraina. „Jaši, Mudrosti.“

Zaštitnik se pojavi na obodu šume. Držao je mač podalje od sebe i svog pastuva. Sečivo je bilo umazano crnom krvlju koja se pušila. Lan oprezno obrisa sečivo tkaninom koju je uzeo iz bisaga, proveravajući da na čeliku ipak nešto nije ostalo. Kada je bacio tkaninu, ona se raspala pre no što je dospela do zemlje. Čak su se i njeni delići razjeli.

Ogromna telesina nečujno iskoči iz šume na njih. Zaštitnik okrenu Mandarba, ali dok se bojni at propinjao, spreman da napadne svojim čeličnim potkovicama, Metova strela polete, probivši jedino oko u glavi čudovišta, na kojoj su, izgleda, postojali samo usta i zubi. Stvorenje je palo, trzajući se i vrišteći. Bilo je potrebno samo da skoči i da ih dohvati. Rand je zapanjeno gledao dok su hitro prolazili pored njega. Bio je pokriven čvrstom dlakom, nalik na duge čekinje, i imao je previše nogu koje su čudno izrastale iz tela koje je bilo veliko kao medved. Barem neke od njih, one na leđima, nisu služile za hodanje, ali kandže na stopalima, duge poput prstiju, kidale su zemlju u samrtnom ropcu.

„Dobro gađaš, čobanine.“ Lan je već zaboravio stvorenje koje je umiralo iza njih. Pažljivo je osmatrao šumu.

Moiraina odmahnu glavom. „Čudno je da to stvorenje krene da se približi nekome ko dodiruje Istinski izvor.“

„Agelmar reče da se Pustoš pomera“, reče Lan. „Možda i Pustoš zna da se Mreža obrazuje u Šari.“

„Požurite.“ Moiraina mamuznu Aldieb. „Moramo što pre da prođemo kroz visoke klance.“

Ali dok je govorila, Pustoš se podiže, opkoljavajući ih. Drveće je krenulo ka njima, ne mareći za to što Moiraina dotiče Istinski izvor.

Rand primeti da drži mač; nije se sećao da ga je isukao. Neprestano je zamahivao. Sečivo sa znakom čaplje s lakoćom je seklo izopačene udove. Gladne grane su se bacale unazad, sasečene, kao trzavi patrljci — učinilo mu se da gotovo može da čuje njihove krike — ali stalno su nadolazile nove. Vijugale su se poput zmija, pokušavajući da ga zgrabe za ruke, struk ili vrat. Potraži prazninu, škrgućući, i pronađe je u stenovitom, tvrdoglavom tlu Dve Reke. „Maneteren!“, povika, jurišajući prema drveću, sve dok ga grlo nije zabolelo. Čelik sa znakom čaplje sijao je na slabom suncu. „Maneteren! Maneteren!“

Met je stajao u uzengijama i odapinjao prema šumi strelu za strelom, pravo u izopačene spodobe koje su režale i grizle smrtonosne strele nebrojenim zubima. Ujedali su i druga stvorenja s kandžama, koja su se borila da ih pregaze, ne bi li uhvatili ljude na konjima. I Met je bio izgubljen u prošlosti. „Carai an Caldazar!“, povika dok je natezao strele i odapinjao ih. „Carai an Ellisande! Al Ellisande! Mordero daghain pas duente cuebiyar! Al Ellisande!“

I Perin je stajao u uzengijama, tih i sumoran. Preuzeo je vodstvo, a sekirom je prosecao prolaz kroz šumu i pogane telesine — kroz sve što se pojavilo pred njim. Drveće koje je trzalo granama poput bičeva i spodobe koje su zavijale bežali su od stamenog čoveka sa sekirom; sklanjali su se koliko od sekire koja je fijukala, toliko i od borbenih zlatastih očiju. Probijao se sa svojim konjem, odlučno, korak po korak.

Vatrene lopte izletale su iz Moiraininih šaka. Tamo gde bi pogodile, zmijasto drvo bi se pretvorilo u baklju, a zubata spodoba bi zavrištala i počela da se tuče ljudskim šakama, kidajući okrutnim kandžama sopstveno meso koje je gorelo, sve dok ne bi umrla.

Zaštitnik je neprestano vodio Mandarba među drveće. Njegovo sečivo i oklopne narukvice bile su pokrivene krvlju koja je ključala i pušila se. Kada |se vraćao, sve više je bilo razderotina na njegovom oklopu i krvavih rana na teju, a i konj se teturao i krvario. Svaki put, Aes Sedai bi zastala da položi šake na rane i, kada bi ih sklonila, krv bi ostala, ali od povrede ne bi bilo ni traga.

„Ovo je kao svetionik za Mirdraale“, reče ona ogorčeno. „Nastavite. Produžite!“ Probijali su se sporo, korak po korak.

Da drveče nije udaralo telesine koje su ih napadale, ili da se stvorenja, od kojih nijedno nije bilo slično, nisu borila protiv drveća i međusobno, Rand je bio siguran da bi bili pregaženi. Nije bio siguran da se to ipak neće desiti. A onda, iza njih se začu rezak krik. Udaljen i piskutav, probio se kroz urlike stvorenja Pustoši koja su ih okruživala.