Zenica sveta

Režanje prestade u trenutku, kao da je bilo presečeno nožem. Stvorovi koji su ih napadali zamrzli su se u mestu; drveće se smirilo. Spodobe s nogama na leđima nestale su u izvitoperenoj šumi iznenadno kao što su se i pojavile.

Ponovo se začu piskav vrisak, nalik na napuklu frulu. Odgovori mu čitav hor. Pola tuceta njih pevali su svoju pesmu daleko iza ljudi.

„Crvi“, reče sumorno Lan. Loijal zajauka. „Pružili su nam predah, ako budemo imali vremena da ga iskoristimo.“ Odmeravao je koliko još treba da pređu do planina. „Malo je stvorenja u Pustoši koja bi se suočila sa Crvom, ako to uopšte može da se izbegne.“ Potera Mandarba. „Jašite!“ Čitava družina jurnula je za njim kroz Pustoš koja je iznenada izgledala istinski mrtvo. Jedino što se čulo bio je zvuk iza njih.

„Uplašili su ih crvi?“, upita Met, pun neverice. Poskakivao je u sedlu, dok je pokušavao da prebaci luk preko leđa.

„Crv“, reče Zaštitnik, a ton kojim je to izgovorio bio je sasvim drugačiji od od Metovog, „može da ubije Sen, ako Sen nema sreću Mračnoga lično. A za nama je čitav čopor. Jašite! Jašite!“ Tamni vrhovi su sada bili bliži. Rand proceni da će stići do njih za sat, ako nastave brzinom koju je Zaštitnik nametao.

„Zar nas crvi neće pratiti u planine?“, upita Egvena bez daha, a Lan se gorko osmehnu.

„Neće. Crvi se plaše onoga što živi u visokim klancima.“ Loijal ponovo zajauka.

Rand požele da Ogier prestane s tim. Bio je sasvim svestan da, izuzev Lana, Loijal zna o Pustoši više od svakog od njih, i pored toga što je to naučio čitajući knjige u bezbednosti steddinga. Ali zašto mora da me stalno podseća da ima i nečega goreg od onoga što smo već videli?

Pustoš je promicala pokraj njih. Trulež korova i trave gnječio se pod konjskim kopitima. Drveće iste one vrste koja ih je ranije napala sada se nije micalo, čak i kada bi projahali tik ispod iskrivljenih grana. Planine Duma uzdigoše se pred njima. Bile su crne i sumorne, gotovo nadohvat ruke. Pisak postade oštriji i jasniji. Iza njih je dopirao neki gnjecav zvuk, nadjačavajući ono što se čulo kada su konji gazili po zemlji. Bilo je preglasno, kao da su ogromne telesine gnječile upola trulo drveće, gmižući preko stabala. Preblizu. Rand se osvrnu. Krošnje drveća iza njih ljuljale su se i padale poput pokošene trave. Tlo prema planinama polako je postajalo strmije. Bilo je dovoljno strmo da bi im bilo jasno da se penju.

„Nećemo uspeti!“, reče Lan. Nije usporavao Mandarbov galop, ali mač mu se iznenada ponovo pojavi u ruci. „Budi oprezna u visokim klancima, Moiraina, i proći ćete.“

„Ne, Lane!“, uzviknu Ninaeva.

„Tišina, devojko! Lane, čak i ti ne možeš da zaustaviš čopor crva. Ne dozvoljavam to. Bićeš mi potreban kod Zenice.“

„Strele“, reče Met bez daha.

„Crvi ih ne bi ni osetili“, povika Zaštitnik. „Moraju biti sasečeni na komade. Ne osećaju mnogo toga, sem gladi. Ponekad strah.“ Očajnički se držeći za sedlo, Rand razmrda ramena, pokušavajući da razbije ukočenost. Stezao mu se čitav grudni koš, sve dok skoro nije počeo da se guši. Osetio je tmce svuda po koži. Pustoš se pretvori u podnožje brda. Mogao je da vidi putanju kojom će morati da se penju kada budu stigli do planina, krivudavi put i visoki klanac iza njega, nalik na udarac sekire koja se zasekla u crni kamen. Svetlosti, šta je to tamo što može da uplaši ono što je iza nas? Svetlost mi pomogla, nikada se nisam toliko uplašio. Ne želim da idem dalje. Ni korak dalje! Potraži plamen i prazninu, besneći na sebe. Budalo! H, preplašena kukavička budalo! Ne možeš da ostaneš ovde, niti možeš da se vratiš. Nameravaš li da ostaviš Egvenu da se sama sretne s tim? Praznina mu je izmicala. Stvorila bi se, a onda bi se rasprsla u hiljade tačkica svetla. Ponovo bi nastala i rasprsla bi se još jednom. Svaka od tih svetlosnih tačkica ukopala bi mu se u kosti, sve dok se nije tresao od bola. On pomisli da će pući. Svetlost mi pomogla, ne mogu dalje. Svetlost mi pomogla!

Bio je spreman da zauzda Riđana i da se okrene, da se sukobi sa crvima ili bilo čime drugim, radije no s onim što je bilo pred njim. U tom trenutku, zemlja se promeni. Između jedne padine brda i druge, između vrha i podnožja, Pustoš iščeznu.

Zeleno lišće pokrivalo je grane koje su se mimo širile. Divlje cveće pravilo je jarki tepih u travi, a ona se povijala na nežnom prolećnom povetarcu. Leptiri i pčele lepršali su od cveta do cveta, a ptice su pevale.