Zenica sveta

„Nije više bitno“, reče Rand. Njegovi prijatelji ga pogledaše, začuđeni. Zažalio je što nije ćutao.

„Naravno“, Moiraina odgovori. Ali ipak je oprezno spustila sve komadiće u svoju torbicu. „Donesite mi kovčeg.“ Loijal ga je primakao.

Spljoštena kocka zlata i srebra izgledala je kao da je iz jednog komada, ali prsti Aes Sedai prešli su preko komplikovanog rada, pritiskajući po površini. Poklopac se otvori uz iznenadno kliktanje, kao da je bio na oprugama. Unutra je ležao zlatni rog. Uprkos svom sjaju, izgledao je jednostavno naspram kovčega u kome je čuvan. Jedini ukras na njemu bila je traka srebrnog pisma oko vrha piska. Moiraina je podigla rog, kao da diže novorođenče. „Ovo mora biti odneto u Ilijan“, tiho reče.

„Ilijan!“, zareža Perin. „To je skoro kod Olujnog mora, što je gotovo isto udaljeno od naših kuća kao ovo mesto, samo što je Ilijan na jugu, a mi smo na severu.“

„To je...“ Loijal se zaustavi da udahne vazduh. „Da li je moguće...“

„Znaš da čitaš Stari jezik?“, upita Moiraina. Kada je on klimnuo glavom, pružila mu je rog.

Ogier ga je uzeo podjednako pažljivo kao i ona. Nežno je širokim prstom pratio pismo. Oči su mu se sve više širile, a uši su mu bile uspravljene. „Tia mi aven Moridin isainde vadin prošaputa. „Grob nije prepreka mome zovu.“

„Rog Valera.“ Prvi put se činilo da je Zaštitnik uzdrman; u njegovom glasu čulo se strahopoštovanje.

Ninaeva istovremeno reče drhtavim glasom: „Da pozove heroje Doba iz mrtvih da se bore protiv Mračnoga.“

„Spaljen da sam!“, prodahta Met.

Loijal s poštovanjem položi rog u njegov zlatni kovčeg.

„Pitam se“, progovori Moiraina. „Zenica Sveta načinjena je zbog najveće nevolje s kojom će se svet ikada suočiti, ali da li je bila načinjena za to zbog čega smo je... mi... upotrebili, ili da čuva ove stvari? Brzo, to poslednje, pokažite mi ga.“

Rand shvati Perinovo neraspoloženje nakon što je video prve dve stvari. Kada su videli da okleva, Lan i Ogier su mu uzeli zavežljaj od bele tkanine, i raširili su ga između sebe. Dugi beli barjak se razvio i podigao na vetru. Rand je mogao samo da pilji. Delovalo je kao da je iz jednog komada — niti tkan, ni bojen, ni slikan. Figura nalik na zmiju skerletnih i zlatnih krljušti pružala se čitavom dužinom. Noge su joj bile prekrivene krljuštima, stopala su imala pet dugih zlatnih kandži, kao i veliku glavu sa zlatnom grivom i oči poput sunca. Kada je barjak lepršao, izgledalo je kao da se pokreće. Krljušti su svetlucale kao dragoceni metali i dragulji, kao da je stvorenje živo. Gotovo da je mogao da čuje njegov urlik prkosa.

„Šta je to?“, upita.

Moiraina odgovori polako: „Barjak Gospodara jutra kada je vodio snage Svetlosti protiv Senke. Barjak Lijusa Terina Telamona. Barjak Zmaja.“ Loijal umalo ne ispusti svoj kraj.

„Spaljen da sam!“, slabašno reče Met.

„Ponećemo sve ovo sa sobom kada pođemo“, reče Moiraina. „Nije slučajno što su ostavljene ovde i moram da saznam nešto više o tome.“ Prstima je prešla preko torbice u kojoj su bili komadi razmrskanog pečata. „Suviše je kasno da krenemo sada. Odmorićemo se i jesti, ali poći ćemo rano. U Pustoši smo, a ona je ovde jaka, nije kao duž Granice. Ovo mesto ne može da opstane dugo bez Zelenog čoveka. Spustite me“, rekla je Ninaevi i Egveni. „Moram da se odmorim.“

Rand je postao svestan onoga što je gledao sve vreme, ali nije primećivao. Uvelo smeđe lišće padalo je sa velikog hrasta. Na tlu je bio debeli pokrivač od opalog lišća, koji je šuštao na povetarcu. Na laticama koje su pale sa hiljada cvetova bile su i neke smeđe nijanse. Zeleni čovek sprečavao je da Pustoš prodre, ali ona je već ubijala ono što je on stvorio.

„Gotovo je, zar ne?“, upita Rand Moirainu. „Završeno je.“

Aes Sedai je okrenula glavu, ležeći na svom jastuku od ogrtača. Izgledalo je kao da su joj oči bile duboke kao Zenica sveta. „Uradili smo ono zbog čega smo došli. Od sada pa nadalje možeš da živiš onako kako Šara tka. Jedi, a onda spavaj, Rande al’Tor. Spavaj i sanjaj o domu.“

53 Točak se okreće

Zora je otkrila nestanak vrta Zelenog čoveka. Zemlja je bila prekrivena gustim debelim pokrivačem od opalog lišća. Na nekim mestima bio je dubok do kolena. Preostalo je samo nekoliko cvetova po obodu čistine. Malo toga je moglo da raste na tlu ispod hrasta, ali mali krug cveća i trave širio se oko ogromnog debla iznad groba Zelenog čoveka. Na samom hrastu je ostala samo polovina lišća, a i to je bilo više no što je bilo koje drugo drvo uspelo da sačuva, kao da se neki deo Zelenog čoveka i dalje borio da ostane tu. Hladni povetarac je nestao. Umesto njega, lepljiva vrelina je postajala sve veća. Leptiri su nestali, a ptice su ućutale. Družina se pripremala da tiho ode.

Rand se podiže u riđanovo sedlo, osećajući gubitak. Ne bi trebalo da bude ovako. Krv i pepeo, mi smo pobedili!