Zenica sveta

Pokušao je nežno da ispere i previje ranu na očevim rebrima, ali prigušeno ječanje i dalje je prekidalo Tamovo tiho mrmljanje. Gole grane nadnosile su se nad njih, i izgledalo je kao da im prete dok ih vetar njiše. Troloci će sigurno otići kada ne budu uspeli da pronađu Tama i njega, kada se vrate na farmu i vide da tamo nema nikoga. Pokušao je da natera sebe da poveruje u to, ali nemilosrdno uništavanje po kući i besmislenost svega toga ostavili su malo mesta za nadu. Verovanje da će Troloci prestati sa ubijanjem svega i svačega na šta naiđu bilo je opasno; predstavljalo je nerazuman put kojim nije smeo da ide.

Troloci. Svetlosti nad nama, Troloci! Čudovišta iz zabavljačevih priča pojavila su se iz noći da nam razbiju vrata. I Sen, Svetlost me obasjala, Sen!, prošlo mu je kroz glavu.

Odjednom je shvatio da drži nevezane krajeve zavoja u nepokretnim rukama. Ukočen kao zec koji je video jastrebovu senku, pomisli prekorno. Gnevno odmahnuvši glavom, završio je sa vezivanjem zavoja oko Tamovih gradi.

Ni to što je znao šta treba da uradi ni sam rad nisu mu mnogo pomogli da se oslobodi straha. Kada se Troloci budu vratili, sigurno će pretražiti šumu oko farme u potrazi za ljudima koji su im pobegli. Telo ubijenog Troloka sigurno će im reći da ljudi koje su tražili nisu bili daleko. Ko zna šta će Sen da uradi ili šta bi mogla da uradi? Pored toga, reči njegovog oca o troločkom sluhu još su mu odzvanjale u glavi. Uhvatio se kako se bori sa mišlju da stavi raku preko Tamovih usta, da priguši ječanje i mrmljanje. Neki prate miris. Šta mogu da uradim u vezi s tim? Ništa, pomisli. Nije mogao da troši vreme brinući se o onome što nije mogao da popravi.

„Moraš da ćutiš“, prošaputao je u očevo uvo. „Troloci će se vratiti.“

Hrapavim prigušenim glasom Tam je progovorio: „Još si lepa, Kari. Lepa kao devojka.“

Rand se namrgodi. Njegova majka bila je mrtva već petnaest godina. Ako je Tam mislio da je još živa, onda je groznica gora no što je pretpostavljao. Kako da ga natera da bude tih, sada kada je tišina značila život?

„Majka hoće da budeš tih“, prošaputa Rand. Iznenada, grlo mu se steglo. Zastao je da bi ga pročistio. Imala je nežne rake; toliko se sećao. „Kari hoće da budeš tih. Evo. Pij.“

Tam je žedno gutao iz mešine za vodu, ali posle nekoliko gutljaja okrenuo je glavu u stranu i ponovo počeo tiho da mrmlja, isuviše tiho da bi ga Rand razumeo. Nadao se da je to bilo isto toliko nečujno i za Troloke koji su ih lovili.

Nastavio je užurbano sa pripremama. Tri ćebeta obmotao je oko motki i između njih. Motke je odsekao sa kola, načinivši tako priručna nosila. Samo jedan kraj će moći da podigne, tako da će se drugi vući po zemlji, ali to će morati da bude tako. Od poslednjeg ćebeta isekao je dugačak kaiš nožem koji je nosio o pojasu, a onda vezao krajeve kaiša za motke.

Nežno koliko je to bilo moguće, stavio je Tama na nosila, trzajući se na svaki jecaj. Njegov otac je oduvek izgledao neuništiv. Ništa ga nije moglo povrediti; ništa ga nije moglo zaustaviti ih bar usporiti. To što je on sada bio u takvom stanju ostavljalo je Randa i bez ono malo hrabrosti koju je prikupio. Ali morao je da nastavi dalje. To je bilo sve što ga je gonilo napred.

Kada je konačno smestio Tama na nosila, Rand je na trenutak oklevao, a onda skinu pojas sa kanijama sa očevog struka. Kada se opasao, osetio se čudno. Pojas, kanije i mač zajedno težih su tek nešto više od kilograma, ali kada je vratio sečivo u korice, učinilo mu se da ga vuče kao da je mnogo teže.

Ljutio se sam na sebe. Ovo nije bilo ni vreme ni mesto za glupe ideje. Bio je to samo veliki nož. Koliko puta je sanjario o tome da nosi mač i prolazi kroz avanture? Ako je mogao da ubije jednog Troloka njime, svakako je mogao da otera i drage. Samo, suviše je dobro znao da je ono što se odigralo u kući bilo čista sreća. A avanture o kojima je sanjario nikada nisu uključivale cvokotanje zubima, ih bežanje kroz noć kako bi spasao glavu, ili njegovog oca na ivici smrti.

Obmotao je žurno poslednje ćebe oko Tama, i stavio mešinu sa vodom i ostatak tkanina pored svog oca na nosila. Duboko uzdahnuvši, kleknu između motki i podiže kaiš isečen od ćebeta preko glave. Obmota ga preko ramena i podvuče pod miške. Kada je podigao motke, njegova ramena nosila su najveći deo tereta, a nije delovao teško. Pokušavajući da korača ravnomerno, krenuo je ka Emondovom Polju, dok su se nosila vukla za njim.

Već je odlučio da se probije do Kamenolomskog puta, a onda da ga prati sve do sela. Opasnost će svakako biti veća uz put, ali Tamu sigurno neće niko pomoći ako se budu izgubili, pokušavajući da po noći pronađu put kroz šumu.