Zenica sveta

Kakav li grozničavi san sanja Tam, zabrinu se Rand. Avendesora, Drvo života, trebalo je da ima svakakva čudesna svojstva, ali nijedna od priča nikada nije spominjala izdanak, niti njih. Postojalo je samo jedno, i pripadalo je Zelenom čoveku.

Još koliko jutros možda bi se osećao budalasto zbog svojih misli o Zelenom čoveku i Drvetu života. Bile su to samo priče. Da li? I Troloci su jutros bili samo priča, pomisli. Možda su sve priče bile stvarne kao i vesti koje su donosili torbari i trgovci. Sve bajke koje su zabavljači pričali i sve priče ispričane noću pred kaminom. Još može i da mu se desi da sretne Zelenog čoveka, ili divovskog Ogiera, ili divljeg Aijela sa crnim velom.

Tam je ponovo pričao, ponekad samo mrmljajući, a ponekad dovoljno glasno da ga razume. S vremena na vreme zastao bi da stigne do daha, a onda bi nastavio kao da nije ni prestajao.

„... Bitke su uvek vrele, čak i po snegu. Slatka vrelina. Vrelina krvi. Samo je smrt hladna. Padina planine... jedino mesto koje nije imalo miris smrti. Morao da pobegnem od smrada... prizora... Čuo bebu kako plače. Njihove žene bore se ponekad rame uz rame sa muškarcima, ali zašto su je pustili da dođe, ne... Porodila se tamo sama, pre no što je umrla od rana... Pokrila dete plaštom, ali vetar... Oduvao ga... Dete, plavo od hladnoće. I ono je trebalo da bude mrtvo... Plakalo tamo. Plakalo u snegu. Nisam mogao da ostavim dete tek tako... Nismo imali dece... Uvek znao da želiš decu. Znao sam da ćeš ga zavoleti, Kari. Da, draga. Rand je dobro ime. Dobro ime.“

Odjednom, Randove noge izgubiše i ono malo snage. Saplete se i pade na kolena. Tam je zaječao zbog trzaja, a kaiš od ćebeta usekao se u Randova ramena, ali on nije bio svestan ni jednog ni drugog. Da je tog trenutka ispred njega iskočio Trolok, samo bi se zagledao u njega. Osvrnuo se preko ramena i pogledao Tama koji je ponovo utonuo u nerazgovetno mrmljanje. Grozničavi snovi, pomislio je tupo. Groznica je uvek donosila loše snove, a ovo je bila noć za more, čak i bez groznice.

„Ti si moj otac“, rekao je naglas, pružajući ruku da dodirne Tama. „A ja sam...“ Groznica je bila jača. Mnogo jača.

Borio se sumorno da ustane. Tam je ponovo nešto promrmljao, ali Rand nije hteo više da sluša. Navaljujući svom težinom, upregnut u improvizovani arn, pokušao je da misli samo o svakom koraku ponaosob, kao olovo teškom. Na to da stigne u bezbednost Emondovog Polja. Ali nije mogao da zaustavi odjeke u svom umu: On je moj otac. Bio je to samo grozničavi san. On je moj otac. Bio je to samo grozničavi san. Svetlosti, ko sam ja?

7 Van šume

Prvo sivo svetio pojavilo se još dok se Rand probijao kroz šumu. Isprva ga nije primetio, ali kada konačno jeste, iznenađeno se zagledao u tamu koja se gubila. Bez obzira na to šta su mu oči govorile, nije mogao da poveruje da je čitavu noć proveo pokušavajući da prevali razdaljinu od farme do Emondovog Polja. Naravno, Kamenolomski put, posut šljunkom, tokom dana bio je nešto sasvim drugačije od šume noću. S druge strane, činilo mu se da su prošli dani otkako je video crnog konjanika na putu, a nedelje otkako su Tam i on pošli da večeraju. Nije više osećao kaiš od tkanine koji se usekao u njegova ramena, ali opet, u ramenima nije osećao ništa sem umrtvljenosti. A ni u nogama, istini za volju. Ali u ostalim delovima njegovog tela bilo je sasvim drugačije. Disao je kratkim izmučenim dahom koji mu je odavno sagoreo grlo i pluća, a od gladi je osećao mučninu. Prošlo je izvesno vreme otkako je Tam ućutao. Rand nije bio siguran koliko dugo više nije čuo njegovo mrmljanje, ali nije se usudio da stane i pogleda kako je Tam. Ako bi sada stao, više ne bi mogao da se natera da krene. U svakom slučaju, kakvo god da je Tamovo stanje, nije mogao da uradi ništa više od onoga što je već radio. Jedina nada ležala je napred, u selu. Umorno je pokušao da ubrza korak, ali njegove odrvenele noge nastavile su da sporo riju po zemlji. Jedva da je i osećao hladnoću i vetar. Uhvatio je nejasan miris dima. Bar je bio dovoljno blizu da namiriše seoske dimnjake. Umoran osmeh koji se pomaljao na licu ubrzo je zamenila zabrinutost. U vazduhu se snažno osećao dim. Prejako. S obzirom na hladnoću, mogla je da gori vatra u svakom ognjištu u selu, ali opet, dim je bio prejak. Ponovo mu se ukazala slika Troloka na putu kako dolaze sa istoka, iz Emondovog Polja. Zapiljio se napred, pokušavajući da razazna prve kuće, i spreman da poviče u pomoć čim bude nekoga video, pa makar to bio i Cen Bjui ili neki od Koplina. Tihi glas u njegovoj glavi govorio mu je da se nada da će biti nekoga da mu pomogne.

Odjednom, kroz gole grane poslednjeg drveća ukaza se kuća. I sve što je mogao da uradi bilo je da nastavi da se kreće. Nada se pretvori u snažno očajanje. Uteturao se u selo.