Zenica sveta

„Točak tka kako Točak želi“, reče gazda Luhan uznemireno. „Ako se vrate... Pa, sada su otišli. Zato ćemo da nastavimo gde smo stali, ponovo ćemo sagraditi porušeno.“ Uzdahnuo je, trljajući se po vratu. Prvi put Rand je shvatio da je veliki čovek bio umoran koliko i on, ako ne i više. Kovač je pogledao selo odmahujući glavom. „Pretpostavljam da danas neće biti neki Bel Tin, ali preguraćemo. Uvek smo do sada uspevali.“ Podigao je naglo svoju sekira i njegovo lice poprimi odlučan izraz. „Čeka me još posla. Ne brini, momče. Mudrost će se pobrinuti za njega, a Svetlost za sve nas. A ako Svetlost i neće, pa, onda ćemo se pobrinuti sami za sebe. Zapamti, mi smo iz Dve Reke.“

Još uvek na kolenima, Rand je gledao po selu dok je kovač odlazio — prvi put ga je zaista pogledao. Gazda Luhan je bio u pravu, pomislio je, i iznenadio se što ga nije začudilo ono što je video. Ljudi su još kopali po ruševinama svojih domova, ali čak i za kratko vreme koje je tu proveo, sve više njih počelo je da se kreće unaokolo s nekim ciljem. Skoro da je mogao da oseti kako narasta odlučnost. Ali, pitao se: ako su videli Troloke, da li su videli i crnog konjanika? Da li su osetili njegovu mržnju?

Ninaeva i Egvena se pojaviše iz kuće Kalderovih i on skoči. Tačnije, pokušao je da ustane; bilo je to više nalik pijanom spoticanju i zbog toga umalo ne završi nosem u prašini.

Mudrost kleknu pored nosila, a da ga nije ni pogledala. Njeno lice i haljina bili su prljaviji čak i od Egveninih, a i ona je imala iste krupne podočnjake. Mada, i njene ruke su bile čiste. Opipala je Tamovo lice i raširila mu kapke. Namrštivši se, spustila je prekrivače i olabavila zavoj da pogleda ranu. Pre no što je Rand mogao da vidi šta je ispod, zamenila je natopljenu tkaninu. Nežnim pokretom navukla je ćebe i, ogrtač do Tamovog grla, uzdahnuvši, kao da ušuškava dete pred spavanje.

„Ne mogu ništa da uradim“, rekla je. Morala je da se osloni rukama o kolena kako bi se pridigla. „Žao mi je, Rande.“ Za trenutak, dok se ona vraćala u kuću, stajao je ne shvatajući, a onda se zatetura za njom i okrenu je prema sebi. „On umire“, povika.

„Znam“, rekla je jednostavno i on klonu kada je čuo njen ravan glas. „Moraš da uradiš nešto. Moraš. Ti si Mudrost.“

Na njenom licu video se bol, ali samo na trenutak, a onda je ponovo postala oličenje odlučnosti, praznih očiju i čvrstog i bezličnog glasa. „Da, jesam. Znam kada mogu da uradim nešto sa svojim lekarijama, a kada je prekasno da se učini bilo šta. Misliš li da ne bih uradila nešto da mogu? Ali ne mogu. Ne mogu, Rande. A ima drugih kojima sam potrebna. Ima drugih kojima mogu pomoći.“

„Doveo sam ga najbrže što sam mogao“, promumlao je. Iako je selo bilo u ruševinama, polagao je nadu u Mudrost. Kada je i ta nada iščezla, osetio je prazninu.

„Znam“, rekla je nežno. Dotakla ga je po obrazu. „Nisi ti kriv. Učinio si najbolje što se moglo. Žao mi je, Rande, ali ima još ljudi oko kojih moram da se pobrinem. Bojim se da naše nevolje tek počinju.“

Tupo je zurio za njom sve dok se vrata na kući nisu zatvorila. Nije mogao da misli ni o čemu drugom, sem o tome da nije htela da pomogne.

Iznenada, zatetura se kada se Egvena zalete i snažno ga zagrli. Njen zagrljaj bio je toliko jak da bi u nekoj drugoj prilici zastenjao; sada je samo tiho gledao vrata iza kojih su zgasle njegove nade.

„Tako mi je žao, Rande“, govorila je u njegove grudi. „Svetlosti, kada bih mogla nešto da uradim...“

Zagrlio ju je obamrlo. „Znam. Ja... Egvena, moram nešto da uradim. Ne znam šta, ali ne mogu tek da ga pustim...“ Glas mu je pukao, a ona ga zagrli čvršće.

„Egvena!“ Na Ninaevin povik iz kuće Egvena poskoči. „Egvena, trebaš mi!

I ponovo operi ruke!“

Oslobodila se iz Randovog zagrljaja. „Potrebna joj je moja pomoć, Rande.“

„Egvena!“ Učinilo mu se da je čuo jecaj dok se okretala od njega. A onda je nestala i on ostade sam pokraj nosila. Na trenutak je pogledao dole ka Tamu, osećajući samo prazninu bespomoćnosti. Odjednom, na licu mu se ukaza odlučnost. „Gradonačelnik će znati šta da se radi“, rekao je, ponovo podižući nosila. „Gradonačelnik će znati.“ Bran al’Ver je uvek znao šta treba da se radi. Umoran ali nepopustljiv, on se uputi ka gostionici.

Još jedan od duranskih pastuva prođe pored njega. Kaiševi ama bili su zavezani oko članaka ogromnog stvorenja preko koga je bilo prebačeno prljavo ćebe. Ruke prekrivene oštrom dlakom vukle su se po prašini za ćebetom, a ispod jednog kraja pokrova video se ovnujski rog. Dve Reke nisu bile mesto u kome je trebalo da priče postanu užasna stvarnost. Troloci su pripadali spoljašnjem svetu, mestima gde su Aes Sedai, lažni Zmajevi i Svetlost zna šta sve ne, izlazili iz priča zabavljača. Ne u Dve Reke. Ne u Emondovom Polju.