Zenica sveta

Nagorela gomila šuta stajala je umesto polovine kuća u Emondovom Polju. Odžaci od cigle, prekriveni Čadu, štrčali su iz hrpa nagorelih greda kao prljavi prsti. Tanki oblaci dima još su se uzdizali nad ruševinama. Seljani sumornih lica, neki još u noćnim košuljama, preturali su po pepelu, ovde vadeći čitav lonac za kuvanje, onde jednostavno beznadežno rujući štapom po ostacima kuće. Ono malo što je bilo spaseno iz plamena pokrivalo je ulice; visoka ogledala, sjajni noćni stočići i ormari stajali su u prašini među stolovima i stolicama koje su bile zatrpane posteljinom, priborom za kuvanje i bednim gomilicama odeće i ličnih potrepština.

Činilo se da je selo nasumice razoreno. Pet kuća stajalo je netaknuto jedna za drugom, dok je na drugom mestu jedna usamljena kuća bila okružena pravom pustoši.

Na drugoj obali Vinske vode plamtele su tri ogromne lomače pripremljene za Bel Tin. Grupa ljudi ih je održavala. Gusti stubovi crnog dima povijali su se ka severa, nošeni vetrom praćeni neopreznim žiškama. Jedan od ogromnih konja za vuču gazde al’Vera teglio je nešto što Rand nije mogao da prepozna, prema Kolskom mostu i plamenovima.

Pre no što je potpuno izašao iz šume, izgaravljeni Haral Luhan potrčao je ka njemu, noseći sekira u mesnatoj šaci. Pepelom uprljana kovačeva noćna košulja visila je do čizama. Gnevni crveni otok opekotine preko njegovih gradi video se kroz poderotinu Pao je na jedno koleno pored nosila. Tamove oči bile su sklopljene, a disanje plitko i naporno.

„Troloci, momče?“, upitu gazda Luhan glasom promuklim od dima. „I ovde. Pa, možda smo bili srećniji više no što iko može biti, ako možeš da poveruješ u to. Potrebna mu je Mudrost. Gde je sad, pod Svetlom? Egvena!“

Egvena, jureći sa rukama punim posteljina pocepanih u zavoje, pogledala je prema njima, ne zastajući. Njene oči, zagledane u nešto udaljeno, izgledale su još veće zbog tamnih podočnjaka. Onda je videla Randa i stala, drhtavo uzdišući. „O ne, Rande. Nije valjda i tvoj otac? Da li je...? Hajde, odvešću te kod Ninaeve.“

Rand je bio suviše umoran, suviše zapanjen da bi bilo šta rekao. Tokom čitave noći za njega je Emondovo Polje bilo utočište u kome će Tam i on biti bezbedni. A sada je samo mogao da poraženo pilji u njenu nagaravljenu haljinu. Primećivao je neobične detalje kao da su bili važni. Dugmad na leđima haljine bila su krivo zakopčana. Njene rake bile su čiste. Pitao se zašto su joj rake čiste kada su joj obrazi nagaravljeni.

Činilo se da gazda Luhan shvata kako se Rand oseća. Položivši sekira preko motki, kovač je podigao zadnji kraj nosila i pogurao ga nežno za Egvenom. Teturao se za njom kao da hoda u snu. Pitao se na trenutak kako je gazda Luhan znao da su stvorenja bila Troloci, ali i to je pomislio uzgred. Ako je Tam mogao da ih prepozna, zašto Haral Luhan ne bi.

„Sve priče su stvarne“, promrmlja.

„Izgleda, momče“, rekao je kovač. „Izgleda.“

Kovačeve reči Rand je čuo samo jednim uvom. Usmerio se potpuno na to da prati Egveninu vitku priliku. Sabrao se tek toliko da poželi da ona požuri, mada je, u stvari, ona hodala sporije da bi njih dvojica s njihovim teretom mogli da je prate. Odvela ih je pola puta preko Zelenila, do kuće Kalderovih. Obod krovine i nekada beli zidovi bili su pocrneli od gara. Od kuća sa obe strane preostalo je samo kamenje temelja i dve gomile pepela i spaljenih trupaca. Jedno je bila kuća Berina Tena, jednog od mlinareve braće. Drago je bila kuća Abela Kautona, Metovog oca. Čak su i odžaci bili srušeni.

„Čekaj ovde“, rekla je Egvena i pogledala ih kao da očekuje odgovor. Kada su se oni samo ukopali, promrmljala je nešto sebi u bradu i pojurila unutra.

„Met“, izusti Rand. „Da li je...?“

„Živ je“, reče kovač. Spustio je svoj kraj nosila i lagano se ispravio. „Maločas sam ga video. Pravo je čudo što je bilo ko od nas živ. Kako su napali moju kuću i kovačnicu, pomislio bi da imam tamo zlata i dragulja. Alsbet je jednom razbila glavu tiganjem. Videla je jutros našu kuću u pepelu i krenula je u lov oko sela s najvećim čekićem koji je mogla da iskopa iz onoga što je ostalo od kovačnice, za slučaj da se neko od njih sakrio umesto da beži. Skoro da žalim stvorenje koje bude našla.“ Klimnuo je prema kući Kalderovih. „Gazdarica Kalder i još nekoliko dragih prihvatile su neke od povređenih i one koji su ostali bez krova nad glavom. Kada Mudrost pogleda Tama, pronaći ćemo mu krevet. U gostionici možda. Gradonačelnik se već ponudio, ali Ninaeva je rekla da će se povređeni ljudi pre oporaviti ako ih ne bude bilo tako mnogo zajedno.“

Rand se spusti na kolena. Skidajući am koji je napravio od ćebeta, proverio je umorno da li je Tam pokriven. Ni dok su ga Randove ukočene rake drmusale, Tam se nije pomerio niti pustio glasa. Ali, barem je još disao. Moj otac. Ono je samo groznica govorila iz njega, pomisli. „Šta ako se vrate?“, tupo upita.