Zenica sveta

Lelujave senke na istoku lagano su poprimale oblik konja i jahača. Niz put su ga pratili visoki, zdepasti oblici, koji su trčkali kako ne bi zaostali za životinjom. Bleda mesečeva svetlost presijavala se sa vrhova kopalja i oštrica sekira. Rand nije ni pomislio da bi to mogli biti seljani koji stižu u pomoć. Znao je koje to. Mogao je da ih oseti, kao struganje peska po kostima, čak i pre no što su se približili dovoljno da bi mesečina obasjala plašt sa kapuljačom na konjaniku, plašt koji vetar nije pomerao. Jahačevi obrisi bili su crni u noći, a konjska kopita pravila su isti zvuk kao bilo koji drugi konj, ali Rand je ovog mogao da prepozna među hiljadu drugih.

Iza mračnog jahača stupale su pojave iz noćnih mora, sa rogovima, gubicama i kljunovima. Troloci u duplom redu marširali su strojevim korakom. Čizme i kopita udarali su istovremeno, kao da se pokoravaju istom umu. Rand je izbrojao njih dvadeset dok su prolazili pored njega. Pitao se kakav je to bio čovek koji je imao dovoljno hrabrosti da okrene leđa tolikom broju Troloka. Ili makar jednom, svejedno.

Kolona je u trku nestala ka zapadu. Zvuk udaranja stopala izgubio se u tami, ali Rand je ostao gde je bio, ne mrdajući se. Nešto mu je govorilo da mora da bude potpuno siguran da su otišli pre no što se bude pomerio. Napokon, duboko je uzdahnuo i počeo da se ispravlja.

Ovog puta konj je bio nečujan. Mračni jahač vratio se u zlokobnoj tišini. Njegov senoviti at zastajkivao bi na svakih nekoliko koraka, vraćajući se lagano niz put. Vetar je jače zaduvao, cvileći kroz drveće; konjanikov plašt bio je miran kao smrt. Kad god bi konj stao, glava pod kapuljačom okretala bi se s jedne strane na drugu dok je jahač posmatrao šumu, tražeći nešto. Tačno nasuprot Randu konj se ponovo zaustavi. Senoviti otvor kapuljače okrenu se prema mestu na kome je on klečao iznad svog oca.

Randova šaka grčevito se sklopi oko balčaka. Osetio je pogled, baš kao i tog jutra, i stresao se od mržnje koja je zračila iz njega, mada nije mogao da ga vidi. Taj čovek pod plaštom mrzeo je sve i svakoga, sve što je živelo. Uprkos hladnom vetru, Randovo lice orosi se znojem.

A onda konj nastavi, napravi nekoliko nečujnih koraka pre no što se ponovo zaustavi — i tako produži, sve dok Rand nije mogao da vidi samo jedva prepoznatljivu mrlju u mraku niz put. Moglo je to biti bilo šta, ali on ni za trenutak nije spustio pogled. Bojao se da će, ako ga izgubi iz vida, crnog jahača sledeći put videti tek kada ga taj tihi konj bude pregazio.

Odjednom, senka se žurno vrati natrag, prolazeći pored njega u tihom galopu. Konjanik je gledao ispred sebe dok je kroz noć jurio na zapad, prema Maglenim planinama. Prema farmi.

Rand se opusti, gutajući vazduh i brišući rukavom hladni znoj sa lica. Više ga nije bilo briga zašto su Troloci došli. Biće dobro i ako to nikada ne bude saznao, samo da se sve već jednom završi.

Pribrao se, drhteći, i žurno proverio kako mu je otac. Tam je još mrmljao, ali tako tiho da Rand nije mogao da razazna reči. Pokušao je da mu da da pije, ali voda se samo prelivala preko njegove brade. Tam se zakašlja od ono nekoliko kapi koje je popio, a onda ponovo poče da mrmlja kao da nije ni prekidao.

Rand je još malo ovlažio tkaninu na Tamovom čelu, vratio mešinu s vodom na nosila i ponovo se uvukao među motke.

Krenuo je napred kao da je čitave noći spavao, ali nova snaga nije dugo trajala. U početku, strah je sakrivao umor, ali, iako je strah ostao, zaklon se brzo istopio. Ubrzo se ponovo teturao, pokušavajući da ne obraća pažnju na glad i mišiće koji su ga boleli. Usredsredio se potpuno na to da stavlja nogu pred nogu bez saplitanja.

Zamislio je Emondovo Polje, otvorenih kapaka i kuća osvetljenih za Zimsku noć; ljude kako pozdravljaju jedni druge tokom svojih poseta, violine koje pune ulice Džaemovom glupošću i Čapljom na vetru. Haral Luhan bi popio jednu rakiju previše i počeo da peva Vetar u ječmu glasom žabe kreketuše. Uvek bi to radio, dok ga njegova žena ne bi ućutkala; Cen Bjui bi rešio da dokaže kako može da igra kao nekada, a Met bi isplanirao nešto što se ne bi odigralo baš kako je zamišljao i svi bi znali koje odgovoran, iako niko ne bi mogao ništa da dokaže. Gotovo da se nasmešio, sanjareći kako će se sve odigrati.

Posle nekog vremena, Tam je opet progovorio:

„Avendesora. Kažu da ne rađa seme, ali doneli su mladicu u Kairhien, izdanak. Čudesan dar za kralja.“ Iako je zvučao besno, Rand je jedva mogao da ga razume. Neko ko bi mogao da ga čuje, mogao bi da čuje i struganje nosila po zemlji. Rand je nastavio, osluškujući na pola uva. Ponovo je čuo Tamov glas:

„Nikada ne sklapaju mir. Nikada. Ah doneli su izdanak kao znak mira. Stotinu godina je rastao. Stotinu godina mira sa onima koji mir sa strancima ne sklapaju. Zašto ga je posekao? Zašto? Krv je bila cena za Avendoralderu. Krv cena za Lamanov ponos.“ Glas mu se ponovo pretvori u mrmljanje.