Zenica sveta

Dok je prelazio preko Zelenila, ljudi su ga zvali, neki iz ruševina svojih domova, pitajući da li mogu nekako da pomognu. Čuo ih je samo kao mrmljanje u pozadini, čak i kad su pričali hodajući pored njega. Gotovo nesvesno, uspeo je da izusti da mu nije potrebna pomoć, da je sve već sređeno. Nije primećivao ni kada su ga ostavljali uz zabrinute poglede i poneku primedbu kako će poslati Ninaevu kod njega. Smeo je da bude svestan jedino cilja prema kome se usmerio. Bran al’Ver će sigurno učiniti nešto da pomogne Tamu. Pokušavao je da ne misli o tome šta bi to moglo da bude. Ali gradonačelnik će moći da uradi nešto, da se seti nečega.

Gostionica je skoro potpuno izbegla uništenje koje je opustošilo pola sela. Nekoliko tragova vatre ružilo je zidove, ali crveni crep na krovu blistao je na sunčevom svetlu sjajno kao i dosad. Ali od torbarevih kola ostali su samo pocrneli gvozdeni okovi točkova, naslonjeni uz spaljeni sanduk kola, koji je sada ležao na zemlji. Veliki okrugli amjevi, pod voštanim platnom, iskrivili su se ludački, svaki pod različitim uglom.

Tom Merilin je sedeo prekrštenih nogu na starom temelju, pažljivo skidajući nagorele ivice sa zakrpa na svom plaštu malim makazama. Kada se Rand približio, ostavio je plašt i makaze. Ne pitajući Randa da li mu je potrebna pomoć, ili da li je želi, skočio je dole i podigao zadnji kraj nosila.

„Unutra? Naravno, naravno. Ne brini, momče. Vaša Mudrost pobrinuće se za njega. Od prošle noći gledao sam je kako radi. Vešta je i lakog dodira. Moglo je biti mnogo gore. Neki su umrli prošle noći. Možda ne mnogo njih, ali mislim da je i jedan suviše. Matori Fejn je samo nestao, a to je najgore od svega. Troloci jedu svašta. Trebalo bi da se zahvališ Svetlosti što je tvoj otac još živ i što je tu da ga Mudrost izleči.“

Rand nije slušao reči — On jeste moj otac! — svodeći glas na besmislen zvuk o kome je vodio računa koliko i o zujanju muva. Nije mogao da podnese još sažaljenja, niti pokušaj više da ga oraspolože. Ne sada. Ne dok mu Bran al’Ver ne kaže kako da pomogne Tamu.

Odjednom se našao pred znakom nažvrljanim na vratima gostionice — krivom linijom nacrtanom nagorelim štapom. Bila je to suza okrenuta vrhom nadole. Desilo se toliko toga da jedva da je bio iznenađen što vidi Zmajev očnjak na vratima gostionice. Nije mu padalo na pamet zašto bi neko želeo da gostioničara ili njegovu porodicu optuži za zlo, ih da gostionici donese lošu sreću. Ali prošla noć ubedila ga je u jednu stvar; sve je bilo moguće. Baš sve.

Kada ga je zabavljač pogurao, podigao je rezu i ušao.

U trpezariji nije bilo nikog osim Brana al’Vera. Bila je i hladna, jer niko nije imao vremena da založi vatru. Gradonačelnik je sedeo za jednim od stolova i koncentrisano umakao pero u mastionicu. Seda glava bila mu je povijena nad listom pergamenta. Noćna košulja mu je na brzinu bila nagurana u pantalone i visila je oko njegovog pozamašnog struka. Češkao je odsutno jedno golo stopalo prstima drugog. Noge su mu bile prljave kao da je više puta bio napolju, ne postaravši se da obuje čizme, uprkos hladnoći. „Koji je vaš problem?“, upita ne dižući pogled. „I požurite. Treba da uradim dva tuceta stvari ovog časa, a još je više trebalo da se obavi pre sat vremena. Tako da imam malo i vremena i strpljenja. Dakle? Šta je bilo?!“

„Gazda al’Vere“, reče Rand. „Moj otac je u pitanju.“

Gradonačelnik trže glavu. „Rande? Tame!“ Bacio je svoje pero i oborio stolicu dok je skakao na noge. „Možda nas Svetlost i nije potpuno napustila. Plašio sam se da ste obojica mrtvi. Bela je ugalopirala u selo sat pošto su Troloci otišli, sva zadihana i znojava kao da je jurila od farme dovde. Pomislio sam... Sada za to nema vremena. Odnećemo ga gore.“ Zgrabio je zadnji kraj nosila i odgurnuo ramenima zabavljača u stranu. „Vi idite po Mudrost, majstore Meriline. I poručite joj da požuri ili da kaže zašto je nema! Opusti se. Tame. Bićeš uskoro u udobnom mekom krevetu. Kreći, zabavljaču, kreći!“

Tom Merilin nestade kroz dovratak pre no što je Rand mogao da progovori. „Ninaeva nije htela ništa da uradi. Rekla je da ne može da mu pomogne. Znao sam da... Nadao sam se da ćete se vi setiti nečega.“

Gazda al’Ver oštrije pogleda Tama, a onda zatrese glavom. „Videćemo, dečko. Videćemo.“ Ali više nije bio pun samopouzdanja. „Hajde da ga odnesemo u krevet. Barem može da se odmara na miru.“

Rand je dopustio da ga gradonačelnik odgura prema stepenicama na zadnjem kraju trpezarije. Svom snagom je pokušavao da i dalje veruje da će Tam, nekako, biti dobro. Ali, nada i na početku beše mala, a iznenadna sumnja u gradonačelnikom glasu sasvim je poljulja.

Na drugom spratu gostionice, na prednjem kraju, bilo je šest udobnih, dobro nameštenih soba s prozorima koji su gledali na Zelenilo. Koristili su ih uglavnom torbari, ili ljudi odozdo, iz Stražarskog Brda, ili odozgo, iz Devonovog Jahanja, ali trgovci, koji su dolazili svake godine, često su bili iznenađeni tako udobnim sobama. Tri su sada bile zauzete, a gradonačelnik je gurao Randa prema jednoj od praznih.