Zenica sveta

Duboko je udahnuo. „Gazdarice Moiraina... Mishm, Moiraina Sedai.“ Oboje su se okrenuli da ga pogledaju, i on se ukoči pod njenim pogledom. To nije bio smireni nasmešeni pogled kojeg se sećao sa Zelenila. Njeno lice bilo je umorno, ali njene tamne oči bile su poput očiju jastreba. Aes Sedai. One koje su slomile svet. Lutkarke koje su povlačile uzice i činile da prestoli i narodi igraju igru koju su samo žene iz Tar Valona znale.

„Malo svetla u tami“, promrmlja Aes Sedai, a onda glasnije upita: „Kako si sanjao, Rande al’Tor?“

Zapiljio se u nju; „Sanjao?“

„Od onakve noći svako može da dobije košmare, Rande. Moraš mi reći ako si imao noćne more. Ponekad mogu da pomognem oko loših snova.“

„Sve je u redu... U pitanju je moj otac. Povređen je. Samo ogrebotina, ali izgara od groznice. Mudrost neće da pomogne. Kaže da ne može. Ali priče...“ Podigla je obrvu i on je stao i progutao knedlu. Svetlosti, da li postoji neka priča gde Aes Sedai nije zlikovac?, pomisli uspaničeno. Pogledao je Zaštitnika, ali činilo se da Lana više zanima mrtvi Trolok od onoga što je Rand imao da kaže. Nastavio je mucajući. „Ja... Ah... Priča se da Aes Sedai mogu da leče. Ako možete da mu pomognete... Bilo šta... Bez obzira na cenu... Mislim...“ Udahnuo je duboko i završio užurbano. „Platiću svaku cenu koja je u mojoj moći ako mu pomognete. Bilo šta.“

„Po svaku cenu“, rekla je Moiraina, više za sebe. „Pričaćemo o cenama kasnije, Rande, ako budemo uopšte govorili o njima. Ne mogu ništa da obećam, tvoja Mudrost zna šta radi. Učiniću šta mogu, ali nije u mojoj moći da sprečim Točak da se okreće.“

„Smrt dolazi svakome, pre ili kasnije“, rekao je Zaštitnik sumorno, „sem ako ne služe Mračnoga, a samo su budale spremne da toliko plate.“

Moiraina reče prekorno: „Ne budi tako turoban. Lane. Imamo razlog da slavimo. Mah, ali ipak razlog.“ Ustala je pomažući se štapom. „Odvedi me do svog oca, Rande. Pomoći ću mu koliko mogu. Previše njih ovde odbilo je da im pomognem. I oni su čuli priče“, dodala je suvo.

„U gostionici je“, rekao je Rand. „Ovuda. I hvala vam. Hvala vam!“ Pošli su za njim, ali on je išao brže od njih. Usporio je nestrpljivo dok ga nisu stigli, a onda ponovo pojuri napred, tako da je opet morao da čeka.

„Požurite, molim vas“, navaljivao je, toliko obuzet time što zaista dovodi pomoć za Tama da nije ni razmišljao o tome da li je mudro požurivati Aes Sedai. „Izgara od groznice.“

Lan ga prostreli pogledom. „Zar ne vidiš da je umorna? Čak i sa angrealom, ono što je sinoć uradila bilo je kao da trči oko sela sa džakom kamenja na leđima. Nisam siguran da si vredan toga, čobanine, bez obzira šta ona rekla.“ Rand trepnu i ućuta.

„Nežno, moj prijatelju“, rekla je Moiraina. Ne zastajkujući, potapšala je Zaštitnika po ramenu. On se nadneo zaštitnički nad njom, kao da želi da joj pruži snagu svojom blizinom. „Ti misliš samo kako da se staraš o meni. Zašto i on ne bi tako razmišljao o svom ocu?“ Lan se namršti, ali ućuta. „Rande, dajem ti reč da dolazim što brže mogu.“ Rand nije znao čemu da veruje: žestini u njenim očima ili spokoju u njenom glasu — ne baš blagom, već više odlučnom i zapovedničkom. A možda je to i išlo zajedno. Aes Sedai. Sada joj je bio dužan. Ujednačio je korak s njima i pokušao da ne misli o ceni o kojoj će kasnije pričati.

8 Bezbedno mesto

Još dok je ulazio u sobu, Randove oči poletele su ka njegovom ocu — on je to bio, bez obzira šta neko kaže. Tam se nije pomerio ni za dlaku. Oči su mu bile još sklopljene i naporno je disao, plitko i hrapavo. Sedokosi zabavljač prekinu razgovor s gradonačelnikom, koji se ponovo savi nad krevet, starajući se oko Tama, i uputi Moiraini snishodljiv pogled. Aes Sedai nije obraćala pažnju na njega. U stvari, nije obraćala pažnju ni na šta sem na Tama, koga je posmatrala namršteno.

Tom je nabio svoju nezapaljenu lulu među zube, a onda je ponovo izvadio i prostrelio pogledom uokolo. „Čovek ne može ni da puši na miru“, promrmljao je. „Bolje da idem da se pobrinem da mi neki farmer ne ukrade plašt kako bi pokrio kravu. Napolju barem mogu da zapalim lulu.“ Rekavši to, izjurio je iz sobe.

Lan je gledao za njim. Njegovo četvrtasto lice bilo je bezizražajno kao kamen. „Ne sviđa mi se taj čovek. Ima nešto u vezi s njim što mi ne uliva poverenje. Sinoć ga nigde nije bilo.“

„Bio je tamo“, rekao je Bran posmatrajući Moirainu nesigurno. „Sigurno je bio, pa nije nagoreo plašt ispred kamina.“

Rand nije mario čak i da je zabavljač proveo noć krijući se u štali. „A moj otac?“, molećivo reče Moiraini. Bran otvori usta, ali pre no što je stigao da progovori, Moiraina reče: „Ostavite me s njim, gazda al’Ver. Ne možete ništa da uradite ovde, sem da mi smetate.“