Zenica sveta

Zaštitnik je probudio sve sem Moiraine i strogo je utišavao sve što bi moglo da je uznemiri. Bez obzira što su bili tihi, dozvolio im je da ostanu samo kratko u udobnoj drvenoj pećini. Pre no što se sunce valjano podiglo iznad obzorja, svi tragovi da je iko ikada zastajao tu bili su očišćeni, i svi su lagano jahali prema severu, ka Baerlonu, kako se konji ne bi zamarali. Aes Sedai je imala podočnjake, ali je sedela uspravno i sigurno u svom sedlu.

Magla je još uvek bila gusta nad rekom iza njih, kao sivi zid koji se opirao pokušajima nejakog sunca da ga sagori i koji je krio Dve Reke. Rand se jašući osvrtao, nadajući se da će moći da vidi bar nešto poslednji put, makar to bila i Tarenska Skela, sve dok rečna obala prekrivena maglom nije nestala s vidika.

„Nikada nisam ni sanjao da ću biti ovako daleko od kuće“, rekao je kada je drveće napokon sakrilo i maglu i reku. „Sećate li se kada je Stražarsko Brdo izgledalo strašno daleko?“ To je bilo pre dva dana. Čini se kao večnost, pomisli.

„Vratićemo se kroz mesec ili dva“, reče Perin neubedljivo. „Zamislite samo Šta ćemo imati da pričamo.“

„Čak ni Troloci ne mogu da nas jure večito“, reče Met. „Plamen me spalio, ne mogu.“ Ispravio se uz dubok uzdah, a onda ponovo pogurio u svom sedlu, kao da nije verovao ni u jednu reč koju je izgovorio.

„Muškarci!“, odseče Egvena. „Pružaju vam se pustolovine o kojima ste oduvek trućali, a vi već pričate o kući.“ Glava joj je bila visoko podignuta, ali Rand je ipak primetio drhtaj u njenom glasu, sada kada Dve Reke više nisu mogle da se vide.

Ni Moiraina ni Lan nisu pokušali da im povrate sigurnost, i nisu rekli nijednu reč o tome da će se, naravno, vratiti. Pokušao je da ne misli Šta bi to moglo da znači. Čak i odmoran, imao je dovoljno nedoumica i bez traganja za još nekom. Umesto toga, povi se u sedlu i poče da sanjari o čuvanju ovaca s Tamom, na pašnjaku duboke guste trave i sa ševama koje su pevale u prolećno jutro, i o putu u Emondovo Polje i Bel Tinu kakav je trebalo da bude, plesanju na Zelenilu bez ijedne brige sem da ne pobrka korake. Uspeo je da se izgubi u mislima jedno vreme.

Putovanje u Baerlon trajalo je skoro čitavu nedelju. Lan je gunđao o sporosti njihovog putovanja, ali on je bio taj koji je odredio ritam i prisilio ostale da ga se drže. Sebe i svog pastuva, Mandarba — rekao je da to znači sečivo na Starom jeziku — nije tako štedeo. Zaštitnik je prelazio dvostruko više no oni, jureći napred, dok se njegov plašt koji menja boje vijorio na vetru, da izvidi Šta leži pred njima, ili jašući iza njih, da ispita da li ostavljaju tragove. Ako bi neko pokušao da se kreće brže nego što je bilo određeno, čuo bi oštre primedbe u vezi s brigom o konjima ili zajedljive reči o tome koliko bi se dobro snašli bez konja ako bi se Troloci pojavili. Čak i Moiraina nije bila pošteđena njegovog jezika ako bi dozvolila svojoj beloj kobili da ubrza korak. Kobila se zvala Aldieb; na Starom jeziku to je značilo zapadni vetar, vetar koji je donosio prolećne kiše.

Prilikom izviđanja Zaštitnik nije nailazio na neki znak potere ili zasede. Samo je Moiraini govorio Šta je video, i to tiho, da ga ne bi čuli, a Aes Sedai je obaveštavala ostale o onome što je mislila da treba da znaju. U početku, Rand se jednako osvrtao koliko je i gledao ispred sebe. Nije bio jedini. Perin je često opipavao sekiru, a Met je u početku jahao sa zapetim lukom. Ali iza njih nije bilo Troloka niti stvorenja u crnim ogrtačima. Na nebu nije bilo Draghkara. Rand je polako počeo da veruje kako su im možda zaista pobegli.

Čak ni u najgušćim delovima šume nije mogao da se nađe dobar zaklon. Zima je bila oštra Severno od Tarena, isto kao i u Dve Reke. Gajevi borova, jela ili listopadnog drveća, i tu i tamo nekoliko kleka i lovora, šarali su šumu punu golih sivih grana. Čak i najstarije drveće nije imalo ni lista. Samo su se novoizrasli zeleni izdanci isticali iznad smeđe livadske trave polegle od zimskih snegova. I ovde, većina rastinja bile su ljute koprive, čkalj i ljutić. Poneki zimski smet zaostao je u dubokim senkama i nanosima ispod niskih grana četinara. Svi su bili dobro umotani u ogrtače, jer bledo sunce nije grejalo, a noćna hladnoća prodirala je duboko. Ni ptica nije bilo više no u Dve Reke, čak ni gavranova.

Njihova sporost nije imala nikakve veze sa opuštenošću. Severni put — Rand ga je i dalje tako zvao, mada je pretpostavljao da ovde, Severno od Tarena, nosi drugo ime — još uvek je vodio skoro pravo prema severu, ali na Lanovo insistiranje, njihov put je vijugao kroz šumu kao i duž nabijenog zemljanog puta. Sela, farme ili bilo Šta što je ukazivalo na ljude ili civilizaciju, zaobilazili su miljama, mada su retko nailazili na njih. U toku čitavog prvog dana Rand nije video nijedan znak, sem puta, da su ljudi ikada kročili u te šume. Pomislio je kako čak ni kada je otišao do podnožja Maglenih planina nije bio tako daleko od ljudi kao tog dana.