2001: Odiseja u Svemiru

Postojala je i prijatna simboličnost u činjenici da su putnici, čim bi prošli kroz pregradne ulaze, u oba smera, ponovo smeli da se slobodno izmešaju. Graničnik je tu bio isključivo iz administrativnih razloga.

Uverivši se prethodno da je pozivni broj za Sjedinjene Države i dalje osamdeset jedan, Flojd otkuca svoj dvnaestobrojčani kućni broj, umetnu plastičnu, svenamensku kreditnu karticu u prorez za plaćanje i kroz trideset sekundi dobi vezu.

Vašington je još spavao, zato što je do zore preostalo još nekoliko časova, ali on neće nikoga ometati. Njegova domaćica dobiće poruku sa rekordera čim se bude probudila.

“Gospođo Fleming — ovde dr Flojd. Žao mi je što sam morao tako hitno da krenem. Da li biste, molim vas, pozvali moju kancelariju i zamolili ih da odu po moja kola — nalaze se na aerodromu Dalas, a ključevi su kod gospodina Bejlija, višeg oficira kontrole letenja. Potom pozovite moj klub “Hajka i lov” i ostavite poruku za sekretara. Neopozivo neću biti u prilici da uzmem udela na teniskom turniru narednog vikenda. Prenesite im moja izvinjenja — bojim se da su računali na mene. Zatim pozovite firmu “Dauntaun Elektroniks” i recite im da ako video u mojoj radnoj sobi ne bude popravljen do — oh, srede — onda mogu da pokupe tu vražiju stvar.” On zastade da bi došao do daha, pokušavajući da se seti još neke krize ili problema koji bi mogli iskrsnuti tokom narednih dana.

“Ako vam ponestane gotovine, obratite se kancelariji; oni će moći da mi dostave hitne poruke, ali ću ja možda biti odveć zauzet da odgovorim na njih. Kažite deci da ih volim i da ću se vratiti što pre budem mogao. Oh, do vraga — evo nekog koga ne želim da vidim — zvaću sa Meseca ako budem mogao — do viđenja.”

Flojd je pokušao da se iskrade iz kabine, ali bilo je prekasno; već je bio primećen. Ka njemu se uputio, prošavši kroz izlaz iz sovjetskog sektora, dr Dimitrij Mojsevič iz Akademije nauka SSSR-a.

Dimitrij je spadao među Flojdove najbolje prijatelje; i upravo iz tog razloga predstavljao je posljednju osobu s kojom je ovaj želeo da razgovara, sada i ovde.

9. ŠATL ZA MESEC

Ruski astronom bio je visok, vitak i plav, a po licu lišenom bora nikako se nije moglo videti da već ima pedeset pet godina — od kojih je poslednjih deset proveo u izgradnji džinovske radio-opservatorije na tamnoj strani Meseca, gde ju je dve hiljade milja čvrstih stena štitilo od elektronske buke sa Zemlje.

“Hej, Hejvude”, reče on, čvrsto se rukujući. “Baš je mali svet. Kako si — i kako su tvoja ljupka dečica?”

“Dobro smo”, uzvrati Flojd toplo, ali sa malo pometenim izrazom lica. “Često pričamo o divnim trenucima koje si nam priredio letos.” Bilo mu je žao što ne zvuči iskrenije; odista su uživali u jednonedeljnom odmoru u Odesi sa Dimitrijem za vreme jedne od Rusovih poseta Zemlji.

“A ti — pretpostavljam da ideš gore?” upita Dimitrij.

“Ovaj, da — polećem kroz pola časa”, uzvrati Flojd. “Poznaješ li gospodina Milera?”

U međuvremenu, prišao im je oficir bezbednosti, ali se zadržao na pristojnoj razdaljini, držeći u ruci plastičnu čašu punu kafe.

“Razume se. Ali, molim vas, spustite tu šolju, gospodine Miler. Ovo je poslednja prilika dr Flojda da ispije jedno civilizovano piće — nemojte ga rasipati. Ne — insistiram.”

Krenuli su sa Dimitrijem iz glavnog salona u odeljak za osmatranje i ubrzo su se obreli za stolom, obasjani prigušenom svetlošću, posmatrajući pokretnu panoramu zvezda. Svemirska stanica jedan pravila je puni krug za minut, a centrifugalna sila stvorena njenim sporim okretanjem proizvodila je veštačku gravitaciju jednaku Mesečevoj. Ovo je, kako je ustanovljeno, predstavljalo zgodno srednje rešenje između Zemljine sile teže i potpunog odsustva gravitacije; štaviše, uslovi koji su vladali na stanici pružali su priliku putnicima za Mesec da se aklimatizuju.

Sa one strane gotovo nevidljivog prozora, Zemlja i zvezde nastupale su u bešumnoj povorci. U tom trenutku, strana stanice na kojoj su se oni nalazila bila je okrenuta od Sunca; u protivnom, bilo bi nemoguće gledati napolje, zato što bi salon bio zasenjen svetlošću. Čak i ovako, blistavost Zemlje, koja je ispunjavala pola neba, dopuštala je da se vide samo najsjajnije zvezde.

Ali Zemlja je čilela, kako je stanica orbitirala ka noćnoj strani planete; kroz nekoliko minuta postaće ogroman crni disk prošaran svetlosima gradova.

“Dobro”, reče Dimitrij, pošto je brzo ispio prvo piće i stao da se zabavlja drugim, “kakve su to priče o epidemiji u sektoru Sjedinjenih Država? Hteo sam na ovom putovanju da svratim tamo. “Ne, profesore” rekoše mi. “Veoma nam je žao, ali do daljnjeg je zaveden strogi karantin.” Pokušao sam sve što sam mogao, ali bez uspeha. A sad mi ti reci šta se tamo zbiva.”

Flojd zastenja u sebi. I ovo nanovo, pomisli on. Što se pre ukrcam na taj šatl, biću srećniji.

“Taj… ovaj… karantin predstavlja samo meru predostrožnosti”, reče on obazrivo. “Čak nismo sigurni ni da li je neophodan, ali smatramo da nema potrebe da rizikujemo.”