2001: Odiseja u Svemiru

“Ja sam računar HAL 9000 proizvodni broj tri. Počeo sam da dejstvujem u postrojenju “Hal”, u Jurbani, Ilinoj, 12. januara 1997. Hitra smeđa lisica skače na tromog psa. Pade kiša, ubi miša… Dejve — jesi li još tu? Jesi li znao da kvadratni koren iz 10 iznosi 3 zarez 162277660168379? Logaritam 10 po bazi e iznosi nula zarez 434294481903252… ispravka, to je logaritam e po bazi 10… Recipročna vrednost broja tri iznosi 0 zarez 333333333333333333333… dva put dva je… dva puta dva je… približno 4 zarez 101010101010101010… Izgleda da imam neke poteškoće — moj prvi instruktor bio je dr Čandra. On me je naučio da pevam jednu pesmu koja ide ovako: “Dejzi, oh Dejzi, reci mi da, umreh od ljubavi za tobom ja”.”

Glas je tako naglo prestao da se Boumen za trenutak ukočio, i dalje držeći u ruci jedan od memorijskih blokova koji je još bio u kolu. A onda, neočekivano, Hal prozbori ponovo.

Tempo govora bio je znatno sporiji, a i reči su imale mrtav, mehanički prizvuk; nikad ne bi uspeo da pogodi od koga potiču.

“Dobro… jutro… doktore… Čandra… Ja sam… Hal… Spreman… sam… danas… za… prvi… čas…”

Boumen više nije mogao da izdrži. Istrže poslednju jedinicu i Hal zauvek zamuknu.

29. SAM

Poput kakve majušne složene igračke brod je plutao, postojan i nepomičan, u praznini. Ni po čemu se nije moglo zaključiti da je posredi najhitriji objekat u Sunčevom sistemu i da se kreće znatno brže od svih planeta na njihovom kruženju oko Sunca.

Takođe nije postojao nikakav pokazatelj da se unutra nalazi život; čak naprotiv. Svaki posmatrač imao bi prilike da zapazi dva zlokobna znaka: vrata vazdušne komore zjapila su otvorena — i brod je bio optočen retkim oblakom ostataka koji se lagano rastakao.

Raštrkani po zapremini prostora koja je već dostizala mnogo milja u prečniku, nalazili su se iscepani listovi papira, metalne folije, neprepoznatljivi komadi otpada — a tu i tamo oblačići kristala koji su se blistali poput dragulja, obasjani sjajem dalekog Sunca, na mestima gde je tečnost bila isisana iz broda, smrznuvši se istog trena. Sve su to bile nesumljive posledice nesreće, poput ostataka koji poskakuju na površini okeana na mestu gde je potonuo neki veliki brod. Ali u okeanu svemira nijedan brod nikada nije mogao potonuti; čak i kada bi bio uništen, njegovi ostaci zauvek bi nastavili da se kreću prvobitnom orbitom.

No, ovaj brod nije bio potpuno mrtav, budući da je unutra postojalo električne energije. Slabašni, plavi sjaj blistao je iz osmatračkih prozora i treperio iz otvorene vazdušne komore. A tamo gde ima svetlosti, još je moglo biti i života.

A onda, konačno, usledile su kretnje. Senke su stale da se miču kroz plavi sjaj u vazdušnoj komori. Nešto je izlazilo u svemir.

Bio je to cilindričan objekt prekriven nekom tvari koja ga je grubo obmatala. Trenutak kasnije, za njim je izišao drugi takav objekat — pa onda i treći. Sva tri bila su izbačena prilično brzo; kroz svega nekoliko minuta već su se udaljila mnogo stotina jardi.

Prošlo je pola časa; a tada nešto znatno veće izlebde iz vazdušne komore. Jedna od kapsula zaputila se u svemir.

Veoma obazrivo, obišla je trup i ukotvila se nedaleko od osnove antenskog postolja. Iz nje je izišla jedna prilika u skafandru, radila nekoliko minuta nešto na postolju, a zatim se vratila u kapsulu. Nedugo potom, kapsula se zaputila istom putanjom do vazdušne komore; neko vreme je lebdela pred otvorom, kao da joj je bilo teško da uđe bez saradnje na koju se oslanjala u prošlosti. No, najzad, uz jedan ili dva manja udara, ona nađe put unutra.

Ništa se drugo nije dogodilo preko jedan čas; tri zloslutna kontejnera odavno su nestala sa vidika, udaljujući se u jedinstvenom poretku od broda.

A onda se vrata vazdušne komore zatvoriše, pa otvoriše i opet zatvoriše. Malo kasnije, pritulio se slabašni, plavi sjaj rezervne rasvete — ali na njegovo mesto došla je znatno snažnija osvetljenost. “Otkriće” se polako vraćalo u život.

Uskoro se pojavio jedan još uverljiviji znak. Velika zdela antene, koja je satima beskorisno zurila prema Saturnu, pokrenula se ponovo. Napravila je polukrug ka stražnjem delu broda, upravivši se povrh rezervoara sa gorivom i hiljada kvadratnih stopa zračećih peraja. A onda stade da diže lice poput suncokreta koji traga za Suncem.

U “Otkriću”, Dejvid Boumen brižljivo je centrirao krst končića kojim se antena povezivala sa nevidljivom Zemljom. Bez automatske kontrole moraće stalno da podešava snop — ali on bi trebalo da postojano bude upravljen po više minuta u jednom navratu. Sada nije bilo ometajućih impulsa koji bi ga odvraćali od mete.

Počeo je da govori Zemlji. Proteći će više od jednog sata pre no što njegove reči stignu tamo i kontrola misije dozna šta se dogodilo. A moraće da sačeka da minu dva sata pre no što odgovor uspe da dospe do njega.

No, bilo je teško zamisliti kakav odgovor Zemlja može da uputi, osim jednog taktično blagonaklonog “Zbogom”.

30. TAJNA