2001: Odiseja u Svemiru

Čak i tada, još bi mogo da se potpuno povrati posle minuta ili dva u vakuumu — ako bi bila preduzeta propisna rekompresija; potrebno je poprilično vremena da telesne tečnosti počnu da ključaju u svojim raznim, dobro zaštićenim sistemima. Rekordno vreme izlaganja vakuumu iznosilo je skoro pet minuta. U datom slučaju, posredi nije bio ogled već spasavanje prilikom nesreće; osoba je, doduše, ostala delimično paralisana usled vazdušne embolije, ali je i preživela.

Ali sve to nije bilo od koristi Boumenu. Nije postojao niko na “Otkriću” ko bi ga mogao podvrći rekompresiji. Morao je da dospe do bezbedog okrilja za nekoliko sekundi, oslonivši se samo na vlastite snage.

Srećom, kretanje je sada postalo lakše; razređeni vazduh više ga nije mogao udarati i zanostiti, niti ga je gađao letećim projektilima. Žuti znak SKLONIŠTE ZA SLUČAJ OPASNOSTI nalazio se odmah iza krivine hodnika. Teturavo je krenuo ka njemu, zgrabio ručku i povukao vrata ka sebi.

Na jedan užasan trenutak pomislio je da su se zaglavila. A onda, pomalo krute šarke popustiše i on upade unutra, iskoristivši težinu tela da zatvori vrata za sobom.

Majušni odeljak bio je veliki taman toliko da u njega stanu jedan čovek — i jedan skafander. Blizu tavanice nalazio se mali, svetlozeleni cilinder pod visokim pritiskom na kome ne stajala oznaka O2. Boumen ščepa kratku polugu povezanu sa ventilom i poslednjom snagom povuče je nadole.

Blažena bujica hladnog, čistog kiseonika poče da mu se sliva u pluća. Stajao je nekoliko dugih trenutaka udišući, dok je oko njega rastao pritisak u maloj komori veličine ormana. Čim je mogao normalno da diše, zatvorio je ventil. U cilindru je bilo gasa samo za dve ovakve upotrebe; možda će morati ponovo da ga iskoristi.

Pošto je priliv kiseonika prekinut, najednom je postalo tiho. Boumen je stajao u odeljku, pomno osluškujući. Tutnjava sa one strane vrata takođe je prestala; brod je bio prazan, izgubivši svu atmosferu u svemir.

Kroz pod više nisu dopirale ni mahnite vibracije centifuge. Aerodinamični potresi su se okončali i ona se sada mirno okretala u vakuumu.

Boumen prisloni uho uz zid odeljka da bi ustanovio da li može da uhvati nešto informativnih šumova koji dopiru kroz metalno telo broda. Nije znao šta da očekuje, ali sada je bio pripravan da poveruje u gotovo sve. Teško da bi se odveć iznenadio da je osetio slabašne vibracije velike učestalosti koje su proizvodili potisnici prilikom promena kursa “Otkrića”; ali postojala je samo tišina.

Mogao je da ostane ovde, da je to želeo, oko jedan sat — čak i bez skafandra. Izgledalo je, međutim, besmisleno straćiti neiskorišćeni kiseonik u maloj komori i nije bilo nikakve svrhe čekati. Već je doneo odluku o tome šta mora činiti; što to duže bude odlagao, time će stvar biti otežanija.

Kada je ušao u skafander i proverio njegovo dejstvovanje, ispustio je preostali kiseonik iz odeljka i izjednačio pritiske sa dve strane vrata. Ona su se lako otvorila u vakuumu i on iziđe u sada bešumnu centrifugu. Samo je nepromenjeno privlačenje njene veštačke gravitacije ukazivalo na činjenicu da se još okreće. Baš imam sreće, pomisli Boumen, što nije počela prekomerno brzo da se vrti; ali to mu je sada bila najmanja briga.

Rezervna rasveta i dalje je radila, a i on je imao na šlemu skafandra ugrađenu svetiljku koja mu je obasjavala put. Plavila je svetlošću zakrivljeni hodnik kojim je krenuo, zaputivši se ka hibernakulumima i onome što se tamo bojao da će zateći.

Najpre je osmotrio Vajtheda: bio je dovoljan samo jedan pogled. Smatrao je da ljudi u hibernaciji ne pokazuju nikakve znake života, ali sada je shvatio da nije bio u pravu. Iako ju je bilo nemoguće definisati, ipak je postojala razlika između hibernacije i smrti. Crvene svetiljke i nemodulisane linije na displeju biosenzora samo su potvrdile ono što je on već naslutio.

Isto je bilo i sa Kaminskim i Hanterom. Nije ranije imao priliku da ih bolje upozna, a ona mu se sada sigurno neće više ukazati.

Bio je sam u bezvazdušnom, delimično onesposobljenom brodu, bez ikakvih veza sa Zemljom. Nijednog drugog ljudskog bića nije bilo u krugu prečnika od pola milijarde milja.

Pa ipak, u jednom veoma stvarnom smislu, on nije bio sam. Pre no što povrati bezbednost, moraće da bude još usamljeniji.

Nikada ranije nije prošao kroz bestežinsko središte centrifuge odeven u skafander; zazor je bio mali, tako da ga je čekao težak i iscrpljujući posao. Prilike su još bile pogoršane okolnošću da je kružni prolaz bio zakrčen stvarima nanesenim tu za vreme kratkotrajnog mahnitanja vetra koji je oduvao atmosferu iz broda.

Jednog trenutka snop Boumenove čeone sveiljke pao je na odvratnu mrlju ostalu na mestu gde je neka lepljiva, crvena tečnost pljusnula na jednu ploču. Nekoliko trenutaka obuzela ga je mučnina, a onda je ugledao deliće plastične posude i shvatio da je tu posredi samo neka hrana — po svoj prilici pekmez — iz jenog od kontejnera. Mrlja se skaredno nadimala mehurovima u vakuumu dok je on promicao pokraj nje.