2001: Odiseja u Svemiru

Izišao je iz bubnja koji se lako okretao i uplovio na kontrolni most. Uhvatio se tu za kratke lestvice i stao da se kreće dalje duž njih, ruku po ruku, dok je blistavi krug svetlosti sa reflektora na skafandru poigravao pred njim.

Retko je ranije zalazio u ovaj sektor broda; nije tu imao šta da radi — sve do sada. A onda je stigao do malih, eliptičnih vrata na kojima je bio ispisan niz poruka: “Pristup dozvoljen jedino ovlašćenom osoblju”, “Jeste li pribavili uverenje H.19?” i “Ultračisto područje — obavezno nošenje usisne odeće”.

Iako vrata nisu bila zaključana, imala su tri pečata, svaki sa znamenjem druge vlasti, računajući tu i Astronautičku agenciju. Ali čak i da je jedan bio veliki predsednikov pečat, Boumen ne bi oklevao da slomi.

Bio je tu samo jednom ranije, dok su još postavljane instalacije. Sasvim je smeo sa uma da postoji ulazno video sočivo koje drži na oku malu komoru sa njenim uredno razvrstanim redovima i kolonama tranzistorskih logičkih jedinica koje su prilično nalikovale na bančine sefove.

U trenu je shvatio da je oko reagovalo na njegovo prisustvo. Oglasio se pisak nosećeg talasa prilikom uključenja lokalnog brodskog razglasa; a onda se iz zvučnika u skafandru razleže jedan poznat glas.

“Nešto se, izgleda, dogodilo sa sistemom za održanje života, Dejve.”

Boumen nije obratio pažnju. Pažljivo je proučavao male natpise na logičkim jedinicama, razmatrajući svoj plan delenja.

“Dakle, Dejvide”, oglasi se ponovo Hal, “jesi li pronašao u čemu je nevolja?”

Čeka ga veoma pipav posao; ovde nije bila stvar naprosto u tome da se prekinu svi Halovi dovodi energije, što je moglo biti rešenje da je imao posla sa nekim jednostavnim, besvesnim računarom negde na Zemlji. U Halovom slučaju, štaviše, postojalo je šest međusobno nezavisnih i razdvojenih napojnih sistema, uz još jedan rezervni koji se sastojao iz zaštićene i oklopljene nuklearne izotopske jedinice. Ne — ovde nije moglo biti reči o jednostavnom “isključenju iz zida”; pa čak i kada bi to bilo moguće, posledice bi bile katastrofalne.

Hal je, naime, bio nervni sistem broda; bez njegovog nadzora, “Otkriće” bi predstavljalo mehanički leš. Jedino rešenje bilo je iskopčavanje vaših centara ovog bolesnog, ali blistavog uma, pri čemu bi u radu bili ostavljeni jedino čisto automatski regulacioni sistemi. Boumen nije ovde išao grlom u jagode, budući da je o ovom problemu bilo reči na njegovoj obuci, premda niko ni u snu nije mogao pomisliti da će on iskrsnuti i u stvarnosti. Znao je da se izlaže velikom riziku; ukoliko bi ga uhvatio neki refleksni grč, sve bi bilo gotovo za nekoliko sekundi.

“Mislim da je došlo do kvara u vratima sale za kapsule”, primeti Hal glasom lakog razgovora. “Sreća što nisi stradao.”

Počinjemo, pomisli Boumen. Nikada nisam ni slutio da ću biti amaterski neurohirurg koji vrši lobotomiju sa druge strane Jupiterove orbite.

Otkačio je zaptivku na odeljku sa natpisom SAZNAJNA POVRATNA SPREGA i izvukao prvi memorijski blok. Čudesno složena trodimenziona mreža, koja je bez po muke mogla stati na dlan, iako je sadržala milione elemenata, stade da lebdi kroz komoru.

“Hej, Dejve”, reče Hal. “Šta to radiš?”

Pitam se, može li da oseti bol? — pomisli Boumen nakratko. Po svoj prilice ne može, reče on u sebi; uostalom, ni u čovekovoj moždanoj kori ne postoje organi čula. Operacija na ljudskom mozgu može se vršiti bez anestezije.

Stao je da izvlači, jednu za drugom, male jedinice na ploči sa natpisom EGO-POJAČANJE. Svaki blok počeo bi da pluta čim bi ga on pustio iz ruke; kada bi stigao do naspramnog zida, odbio bi se i stao da se vraća natrag. Ubrzo je u komori veći broj jedinica lagano išao napred-nazad.

“Čuj me, Dejve”, reče Hal. “U mene su ugrađene godine operativnog iskustva. Preduzet je nezamisliv napor da bih ja postao ono što jesam.”

Desetak jedinica bilo je izvađeno, pa ipak računar je i dalje bio priseban zahvaljujući višestrukoj redundantnosti svog ustrojstva; i ovo svojstvo, Boumen je znao, načinjeno je po uzoru na ljudski mozak.

Dao se na posao na ploči sa natpisom AUTO-INTELEKCIJA.

“Dejve”, reče Hal, “ne razumem zašto mi to činiš… Osećam najveće oduševljenje za ovu misiju… Uništavaš mi um… Zar ne shvataš?… Podetinjiću. Postaću ništa..”

Teže je nego što sam očekivao, pomisli Boumen. Uništavam jedino svesno stvorenje u mojoj vaseljeni. Ali nema mi druge, ako želim da ponovo uspostavim kontrolu nad brodom.