2001: Odiseja u Svemiru

“Znam da ti se to već neko vreme vrzma u glavi, Dejve, ali time bi napravio strašnu grešku. Ja sam nesravnjivo kadriji od tebe da vodim računa o ovom brodu, a i osećam silan polet za ovu misiju i imam poverenja u njen uspeh.”

“Dobro me slušaj, Hale. Ukoliko smesta ne budeš oslobodio ručne kontrole hibernacije i ne izvršiš svako naređenje koje ti ubuduće budem dao, otići ću do Centrale i preduzeću potpuno isključenje.”

Halova predaja bila je i potpuna i neočekivana.

“U redu, Dejve”, reče on. “Ti si ovde glavni. Pokušao sam da uradim ono što sam smatrao da je najbolje. Razume se da ću izvršavati sva tvoja naređenja. Sada imaš punu ručnu kontrolu hibernacije.”

Hal je održao reč. Pokazivač načina kontrolisanja hibernakuluma prešao je sa AUTO na RUČNO. Treća mogućnost — RADIO — sada je, razume se, bila beskorisna i takva će ostati sve dok ponovo ne bude uspostavljen kontakt sa Zemljom.

Kada je Boumen stavio u pogon vrata Vajthedovog odeljka, koja su glatko skliznula u stranu, lice mu je zapahnuo talas hladnog vazduha i dah mu se kondezovao u maglu pred njim. No, tu nije uistinu bilo hladno; temperatura se nalazila dobrano iznad tačke smrzavanja. A i bilo je preko tri stotine stepeni toplije nego u područjima ka kojima se sada kretao.

Displej biosenzora — duplikat onoga na kontrolnom mostu — pokazivao je da je sve savršeno normalno. Boumen za trenutak baci pogled na voštano lice geofizičara izviđačke ekipe; Vajthed će se, pomisli on, veoma iznenaditi kada se probudi toliko daleko od Saturna.

Bilo je nemoguće reći da zaspali čovek nije mrtav; nije postojao ni najmanji vidljiv znak životnih delatnosti. Nije bilo sumnje da se dijafragma neprimetno diže i spušta, ali jedini dokaz o tome bila je kriva kraj koje je pisalo “Disanje”, budući da je celo telo bilo optočeno električnim jastučićima za grejanje koji će podizati temperaturu programiranom stopom. A onda Boumen zapazi da postoji jedan znak postojanog metabolizma: slaba brada izrasla je Vajthedu tokom meseci provedenih u besvesnom stanju hibernacije.

Uređaj za ručno oživljavanje nalazio se u jednom malom kućištu u čeonom delu hibernakuluma oblika mrtvačkog kovčega. Bilo je neophodno samo slomiti pečat, pritisnuti jedno dugme i sačekati. Mali, automatski programer — ne mnogo složeniji od onoga koji menja operacije u kućnoj mašini za pranje rublja — potom bi ubrizgao odgovarajuće medikamente, prigušio elektronarkotičke impulse i stao da diže telesnu tempereturu. Kroz desetak minuta vaspostavila bi se svest, premda bi protekao bar jedan dan pre no što bi hibernisani bio u stanju da se kreće bez tuđe pomoći.

Boumen slomi pečat i pritisnu dugme. Naizgled, ništa se nije dogodilo: nije bilo nikakvog zvuka, nikakvog pokazatelja da je uređaj počeo da dejstvuje. Ali na displeju biosenzora trome impulsne krive počeše da menjaju tempo. Vajthed se vraćao iz stanja spavanja.

A onda se dve stvari zbiše istovremeno. Većina ljudi ne bi zapazila nijednu od njih, ali posle svih minulih meseci na “Otkriću” Boumen je uspostavio doslovnu simbiozu sa brodom. U trenu bi mu postalo jasno, premda ne uvek na svesnom nivou, da je došlo do neke promene u normalnom ritmu dejstvovanja letelice.

Najpre je usledio jedva primetan treptaj svetlosti, kao što se uvek događalo kada bi na električna kola bio priključen neki jači potrošač. No, sada nije bilo nikakve potrebe za takvim potrošačem; nije mu padala na pamet nikakva mašina koja bi baš tog trenutka morala da stupi u dejstvo.

Potom je razabrao, na samom pragu čujnosti, udaljeno brujanje nekog elektromotora. Za Boumena je svaki starter na brodu posedovao svoj osobeni zvuk, a ovaj je prepoznao istog trena kada mu je dopro do uha.

Ili je sišao s uma i već patio od halucinacija — ili se zbivalo nešto potpuno nemoguće. Hladnoća znatno dublja od blage studeni hibernakuluma kao da mu je obavila srce dok je osluškivao te slabašne vibracije što su dopirale kroz tvar od koje je brod bio sazdan.

Dole, u sali za svemirske kapsule, otvarala su se vrata vazdušne komore.

27. NEOPHODNOST SAZNANJA

Od časa kada se u Halu javila prva iskra svesti, u jednoj laboratoriji koja se sada nalazila mnogo miliona milja u pravcu Sunca, sve njegove moći i umeštva bili su posvećeni jednoj svrsi. Ispunjenje programa koji mu je dodeljen za njega je predstavljalo nešto više od opsednutosti; bio je to jedini razlog njegovog postojanja. Neometan pohotama i strastima organskog života, on je pristupio ostvarenju te svrhe zaokupljen samo njome.

Hotimična greška bila je nezamisliva. Čak i prikrivanje istine ispunilo ga je osećanjem nesavršenstva, necelovitosti — onim što bi se kod ljudskih bića nazvalo krivica. Jer Hal je, baš kao i njegovi tvorci, sazdan nevin; no, prerano, jedna zmija ušla je u njegov elektronski raj.

Tokom prevaljivanja poslednjih stotinu miliona milja neprestano je razmišljao o tajni koju nije mogao da podeli sa Pulom i Boumenom. Živeo je sa laži, a brzo se približavao čas kada će njegove kolege saznati da je i on doprinosio njihovom obmanjivanju.