2001: Odiseja u Svemiru

“Izgleda da je tako. Treba da mu se izvinimo.”

“Nema potrebe za tim”, umeša se Hal. “Nije mi, razume se, milo što je jedinica AE-35 zakazala, ali nadam se da vam je time vraćeno poverenje u moju pouzdanost.”

“Žao mi je što je došlo do nesporazuma, Hale”, uzvrati Boumen pokajničkim glasom.

“Imate li sada puno poverenje u mene?”

“Svakako, Hale.”

“To mi je milo. Poznato vam je da raspolažem najvećim mogućim oduševljenjem za ovu misiju.”

“Kako da ne. Daj mi sad, molim te, ručne kontrole antene.”

“Evo ih.”

Boumen nije očekivao da će to upaliti, ali bilo je vredno pokušati. Na displeju optičke veze Zemlja je sada potpuno izišla sa ekrana. Nekoliko sekundi kasnije, pošto je on stao da barata oko kontrolnih uređaja, planeta se ponovo pojavila; uz velike teškoće, pošlo mu je za rukom da je dovede do središnjeg krsta končića. Na trenutak, u času kada je snop bio ponovo uhvaćen, opet je uspostavljen kontakt i sa ekrana se oglasio zamućenu lik dr Simonsona: “…da nas odmah izvestite ako je kolo “K” kao “kraj” “R” kao “rak”…” No, potom je ponovo usledilo besmisleno mrmljanje Vaseljene.

“Ne mogu da ga zadržim”, reče Boumen posle nekoliko pokušaja. “Otima se kao divlji konj… kao da ga zavodi neki lažni kontrolni signal.”

“Dobro — šta ćemo sad?”

Na Pulovo pitanje nije bilo lako dati odgovor. Bili su odsečeni od Zemlje, ali ova okolnost još nije sama po sebi ugrožavala bezbednost broda, budući da je njemu padalo na um više načina na koje se veza ponovo mogla uspostaviti. U najgorem slučaju, mogli su da fiksiraju antenu, a potom da je upravljaju manevrisanjem celog broda. Bio bi to nimalo jednostavan posao, naročito kada budu otpočele završne faze misije — ali moglo se pokušati, ukoliko bi sve ostalo zakazalo.

No, nadao se da ove krajnje mere ipak neće biti neophodne. I dalje su raspolagali još jednom rezervnom jedinicom AE-35, a možda i dvema, budući da je prva uklonjena pre no što je uistinu zakazala. Nisu se, međutim, usuđivali da upotrebe nijednu od njih sve dok ne ustanove šta nije u redu sa celim sistemom. Ukoliko bi sada stavili novu jedinicu, ona bi po svoj prilici smesta izgorela.

Posredi je bila tipična situacija, poznata svakom ko iole ume da barata oko struje. Ne zamenjuje se pregoreli osigurač — dok se predhodno ne ustanovi zašto je pregoreo.

25. PRVI ČOVEK ZA SATURN

Frenk Pul je nedavno prošao kroz ceo postupak, ali ipak nije uzimao ništa zdravo za gotovo — budući da je u svemiru to bio put koji je najizvesnije vodio samoubistvu. Izvršio je uobičajeno podrobno proveravanje “Beti” i njenih zaliha potrošnih dobara; iako će napolju provesti jedva trideset minuta, postarao se da obezbedi uobičajene dvadeset četvoročasovne zalihe svega što mu je bilo neophodno. Potom je naložio Halu da otvori vazdušnu komoru i isplovio u bezdan.

Brod je izgledao u dlaku isti kao i prilikom njegovog poslednjeg izlaska — uz jednu važnu razliku. U prethodnom navratu, velika tacna uskosnopne antene bila je upravljena nazad, duž nevidljivog puta koji je “Otkriće” prevalilo — ka Zemlji koja je tako blizu kružila oko toplih ognjeva Sunca.

Sada, bez upravljačkih signala koji bi je orijentisali, plitka zdela automatski je zauzela neutralan položaj. Bila je okrenuta napred duž ose broda — i tako usmerena sasvim blizu blistavog svetionika Saturna, od koga su ih delili još meseci. Pul se zapita sa koliko će se još problema suočiti pre no što “Otkriće” stigne do svog dalekog odredišta. Ako bi pažljivo osmotrio, mogao je da razabere da Saturn ne predstavlja savršeni disk; sa naspramnih strana nalazilo se nešto što nijedan čovek još nije video golim okom — blaga ispupčenja izazvana prisustvom prstenova. Kako će čudesno izgledati, reče on u sebi, kada taj neverovatni sistem orbitirajuće prašine i leda bude ispunjavao njihovo nebo, a “Otkriće” postane večni Saturnov mesec. Ali to postignuće pokazaće se uzaludno ukoliko im ne bude pošlo za rukom da ponovo uspostave vezu sa Zemljom.

Opet je parkirao “Beti” na dvadesetak stopa od osnove antenskog polja i prebacio kontrole Halu pre no što je otvorio vrata na kapsuli.

“Krećem napolje”, izvesti on Boumena. “Sve je pod kontrolom.”

“Nadam se da si u pravu. Baš me zanima da vidim tu jedinicu.”

“Imaćeš je na pultu za testiranje kroz dvadeset minuta, obećavam ti.”

Potom je neko vreme usledila tišina dok se Pul lagano kretao ka anteni. A onda do Boumena, koji se nalazio u pripravnosti na kontrolnom mostu, stadoše da dopiru dahtanja i stenjanja.

“Možda ću morati da opozovem ono obećanje; jedna od protivnavrtki se zaglavila. Izgleda da sam je odveć čvrsto stegao — hopa! Evo je, ide!”

Ponovo je usledila duga tišina, a onda se Pul oglasi:

“Hale, pomeri svetlo na kapsuli za dvadeset stepeni ulevo — hvala — sada je dobro.”

Najprigušenija zvona za uzbunu odjeknuše negde u ponorima Boumenove svesti. Postojalo je nešto čudno — ne baš uznemirujuće, već pre neobično. Razmišljao je o tome nekoliko sekundi, a onda mu sinu šta je posredi.